Nataša Lučić

Rodjena je u Nikšiću 1990 godine. Osnovne studije dizajna završila je na Istituto Europeo di Design u Milanu. Nakon toga seli se u Beograd gde upisuje master studije na Fakultetu za medije i komunikacije i započinje profesionalnu karijeru kao dizajner za Gorenje International. Godinu dana radi u Ujedinjenim Arapskim Emiratima kao multimedija dizajner. Trenutno radi kao Art Direktor u digitalnoj agenciji Darwin Digital.  Pored dizajna bavi se i fotografijom, animacijom i ilustracijom. Radila je na vizuelnom identitetu Merlinka film festivala 2015 i brojnim pozorišnim plakatima. Dobitnica je Good Design nagrade za rad na projektu PainCheck.

Ko su ti bili uzori i ko je najviše uticao na tvoj rad?

Ne mogu nikoga da izvojim posebno. To bi više bio kolaž ljudi iz svih oblasti umjetnosti. Nikada ne pratim opsesivno rad jednog dizajnera, slikara, reditelja, glumca, muzičara…ili samo jedan žanr. Više volim da od svakoga naučim i usvojim po nešto. A i ukusi mi se brzo mijenjaju pa zato jedan uticaj nikada nije dugo aktuelan.

Kako izgleda tvoj kreativni proces?

Najbitnija mi je muzika, bez nje ne mogu da radim. Zatim detaljno istražim temu vezanu za projekat. Odredim kolor paletu, iz nekog razloga tako krećem, time postavim ton emocije kojom se bavim. Ne plašim se praznog papira to mi je najuzbudljiviji dio – kad ne znam šta će biti na kraju.

Koji projekti su ti omiljeni I zašto?

Sve što sam radila a da je vezano za ljudska prava. Volim Merlinku jer sam tako svojim radom doprinijela vidljivosti LGBTQ zajednice. Agencija u kojoj radim, Darwin Digital, ima mnogo klijenata iz NGO svijeta, na čemu sam jako zahvalna. Jedan od omiljenih mi je brending koji sam radila za GDP (Geneva Disarmament Platform), organizaciju koja se bori protiv naoružanja. To shvatam vrlo lično. Trenutno je najaktuelniji dizajn za aplikaciju PainChek koji je nagrađen u Sidneju. U pitanju je medicinski uređaj prilagođen dementim ljudima i onima koji ne mogu da verbalizuju bol. Sa tim projektom sam shvatila da je u medicini definitivno najhitnija digitalizacija.

Karijeru su počela kao dizajnerka za Gorenje International, a trenutno radiš u digitalnoj agenciji na projektima koji uključuju veštačku inteligenciju, AR I Šta je doprinelo da se opredeliš za digitalni dizajn?

Kada su mi roditelji kupili prvi kompjuter znala sam da sam završila sa olovkom i papirom. Jednostavno se otvorilo toliko mogućnosti da je sve “staro” postalo nebitno. Ako si dovoljno radoznao istraživanje digitalnog svijeta nikada ne moze da se završi ili dosadi. Mnogi se plaše ovog brzog integrisanja tehnologije u naše živote ali meni je beskrajno zabavno i jedva čekam da vidim kuda vodi.

Da li smatraš da kao dizajnerka treba da se fokusiraš na jednu oblast ili je ipak bolje razvijati svoje znanje u više pravaca s obzirom na razvoj tehnologije?

Zavisi od osobe. Neko moze biti odličan ilustrator i ako je u tom poslu dobar onda ne bih insistirala da mora da uči druge oblasti. Bitno je samo konstantno istraživanje svojih mogućnosti. Ja lično radim sa fotografijom, videom, animacijom i ilustracijom zato što mi nije problem da se izrazim na više načina. Ponekad jedan medij može da te ograniči pa volim da ih kombinujem.

Pored rada u Srbiji godinu dana si radila u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Kakvo je tvoje iskustvo I da li postoje bitne razlike u principu rada u UAE I Srbiji?

Definitivno. Emiraćani obožavaju luksuz. Sve mora da izgleda bogato. Mislim da sam uradila bar desetak identiteta sa zlatnom bojom, ona je skoro pa dio njihove kulture. Nemaju ograničene budžete, možeš da zamisliš bilo koji vid štampe, sajta ili proizvoda i oni će to finansirati. Samo da izgleda bogato. Dok je kod nas druga priča. Ali imamo više stila, to je bitnije. Tek sa svojim odlaskom tamo sam naučila da cijenim evropski stil.

Istraživajući za ovaj projekat, prelistavajući kataloge izložbi I zbornike FPU, naišla sam na dosta imena, ali malo podataka o dizajnerkama kod nas. Smatraš li da se o ženama koje su bile deo dizajnerske scene na ovom prostoru dovoljno zna?

 O primjenjenim umjetnostima generalno se malo zna. A još manje o ženama iz tih oblasti. Mislim da one nisu insistirale na tome, bila su druga vremena. Uostalom dizajneri se rijetko potpisuju. Jako je bitno da se pokreću projekti slični ovom jer ipak su te žene name krčile put. 

Da li si ikada bila diskriminisana, u poslu kojim se baviš, zbog toga što si žena? Da li si nailazila na nerazumevanje?

Profesionalno ne. Ne znam da li je to zato što radim sa strancima ili zato što u ovom poslu nije bitno koji pol sjedi iza kompjutera. Znam da žene u drugim profesijama imaju tih problema ali se opet osjeća neka pozitivna promjena posle #metoo i #timesup. Biram da ostanem optimistična u tom pogledu i svojim radom doprinesem.

Da li misliš da dizajn može da bude rodno određen? Da li postoje određeni domeni dizajna koji su rezervisani za muškarce ili žene? Da li su se rodni odnosi I stereotipi manifestovali u dizajnu ranije?

 Samo u slučajevima kada je to namjerno. Žene u savremenoj umjetnosti često se bave tipično ženskim temama ali u svrhu edukacije I razbijanja tabua vezanih za ženstvenost, feminizam ili seksualnost. Stereotipi se jesu manifestovali u prošlosti, nažalost neki se provlače i dalje ali osjeća se negodovanje publike/kupaca tako da se nadam da će vremenom iščeznuti. Klijenti nesvjesno uvijek zahtjevaju inovativnost a sa njom dolazi i progres.

Da li postoje žene koje su delovale u oblasti primenjene grafike kod nas, koje smatraš da je bitno spomenuti?

Ne mogu a da ne spomenem Milenu Pavlović-Barili. Ipak je to prva žena sa naših prostora koja se našla na naslovnici Voga.

Više radova možete pogledati na sajtu autorke.