Manja Ćirić

Manja Ćirić je rođena u Beogradu 1990. godine u porodici umetnika. Posle završenih osnovnih studija na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, posvećuje se istraživanju novih medija na Haute École d’art et de design u Ženevi, smer Media Design, a potom završava master studije na Fakultetu primenjenih umetnosti na predmetu Grafika knjige sa interaktivnim projektom – knjigom „Zemlja čuda u Beogradu”.

Izlagala je na više od 15 izložbi u Srbiji i inostranstvu, danas radi kao 2D Game Artist i aktivno se bavi ilustracijom. Bila je saradnik časopisa „Politikin Zabavnik” u Beogradu, „Bijela Pčela” u Rijeci, i firmi „Pozorištance Puž”, „Creative House” i „Pećina” u Beogradu, „AGEDD” u Ženevi

Odrasla si u umetničkoj porodici. Da li si oduvek znala da ćeš da nastaviš istim putem?

Moja porodica je oduvek imala veliki uticaj na mene. Kako sam treća generacija umetnika, odrasla sam u vrlo kreativnom okruženju. To je za mene bilo normalno. Oduvek sam znala da ću se baviti umetnošću jer je to nešto što me je jako privlačilo, i jako sam zadovoljna što sam izabrala taj put.

 

 

Prethodne generacije u tvojoj porodici su ostavile veliki trag u našoj istoriji primenjene grafike i dizajna, da li misliš da je to na neki način teret ili pak podsticaj?

Svakako tu ima podsticaja. Imam veliku prednost što mogu da pričam sa ocem Rastkom ili sestrom Ivom o svojim radovima u svakom trenutku. Mislim da jedni drugima pružamo veliku podršku. Sa druge strane postoji malo interno takmičenje sa ostatkom porodice, želja da se njima dokažem. Moj deda Miloš i baka Ida umrli su kada sam bila mala, tako da nisam imala prilike da sa njima pričam o njihovim razmišljanjima o dizajnu, njihovom kreativnom procesu, načinu rada… Kada radim na nekom projektu pokušam da zamislim kakav bi mi savet ili kritiku dali.

Ko su ti bili uzori i ko je najviše uticao na tvoj rad?

Često dobijam komentare da moji radovi podsećaju na radove mog oca Rastka. Iskreno, to je veliki kompliment ali ponekad i dvosekli mač jer se uvek trudim da moje ilustracije imaju jedinstvenu, ličnu poetiku.
Od ilustratora čijim radovima se trenutno inspirišem su Dušan Petričić, Mary Blair, Julia Sarda, Beatice Blue, Matthew Forsythe…

 

Kako izgleda tvoj kreativni proces?

Za početak, samo sednem i crtam. Skiciram, brišem pa ponovo crtam! Uglavnom iz prve nemam jasnu ideju kako bih rešila određeni zadatak. U nekom trenutku se finalna skica “rodi”. Posle toga ide bojenje (i uglavnom istovremeno gledanje nekog filma ili slušanje podcast-a). Kada zavrsim ilustraciju, ostavim je da odstoji par sati, dan-dva, nekad i nedelju dana. Često kad je pogledam “svežim očima” nađem nesto da popravim i “zategnem”.

Koji projekti su ti omiljeni I zašto?

Uf, to je teško. Jedan od omiljenih mi je “Beograd u zemlji cuda”. Moj master projekat, koji sam delimično radila na fakultetu “HEAD” u Ženevi. U pitanju je interaktivna ilustrovana knjiga Beograda gde pomoću digitalne “lupe” otkrivate jedan čudni svet, nevidljiv za ljudsko oko. Tu su razna leteća stvorenja, neobične biljke, džinovi, i razna neverovatna stvorenja koja su ljudima vremenom postala nevidljiva, kako je Čovek izgubio kontakt sa svojim nesvesnim.

Trenutno radiš kao “2D game artist”. Kako si odlučila da kreneš u tom pravcu?

Prvi kontakt sa pravljenjem igara sam imala upravo na fakultetu “HEAD” u Ženevi. Tu smo imali zadatak da napravimo igricu zajedno sa konzolom. Imali smo dostupan materijal i tehnologiju. Išli smo na konferencije igara, kao i na “pop-up” vašar ENIAROF (Ain-en-Provence, Francuska). Nakon povratka u Beograd imala sam želju da radim u gejming industriji, i moram priznati da je beskrajno zabavno.

 

Studirala si na Fakultetu primenjenih umetnosti, ali i u inostranstvu. Koliko si poznavala istoriju dizajna uopšte kada si počela da studiraš i da li si imala priliku da naučiš nešto o istoriji dizajna i ženama u istoj?

Vremenom sam učila pa sam i naučila šta me je interesovalo. Nisam tražila po knjigama žene umetnice već autore čiji radovi su mi se dopadali i inspirisali me.

Istraživajući za ovaj projekat, prelistavajući kataloge izložbi I zbornike FPU, naišla sam na dosta imena, ali malo podataka o dizajnerkama kod nas. Smatraš li  da se o ženama koje su bile deo dizajnerske scene na ovom prostoru dovoljno zna?

Mislim da je jako dobra ideja sakupiti što više informacija o našim autorima koji se dizajnom bave posle 70tih. Mislim da literature nema dovoljno i da bi trebalo više raditi na tome. Scena dizajnera u Srbiji nije mnogobrojna pa možda nema potrebe deliti ih na muške i ženske autore već ih sve podjednako objaviti. Naravno, ako postoje autorke čije radove nismo imali prilike danas da vidimo a svojim kvalitetom to zaslužuju, svakako bi bila šteta nemati podatke o njima.

Drago mi je da sam na ovom sajtu zajedno sa svojom bakom Idom.

Da li si ikada bila diskriminisana, u poslu kojim se baviš, zbog toga što si žena? Da li si nailazila na nerazumevanje?

Nisam nikad osetila diskriminaciju u poslu. Po mom mišljenju u Srbiji danas ima više žena dečijih ilustratora nego muškaraca. Svi se mi predstavljamo svojim radovima a ne likom.

 

Da li misliš da dizajn može da bude rodno određen? Da li postoje određeni domeni dizajna koji su rezervisani za muškarce ili žene? Da li su se rodni odnosi I stereotipi manifestovali u dizajnu ranije?

Umetnost nema rod.

Baviti se ovim poslom zahteva vreme i posvećenost. Neke žene odluče da se posvete porodici i deci i to je sasvim u redu, pa su možda zbog toga manje aktivne u poslu. Svako od nas ima pravo da odluči koliko želi da posveti energiju i vreme za nešto, sto ne znači da žene koje imaju decu nemaju impresivnu karijeru.

Da li postoje žene koje su delovale u oblasti primenjene grafike kod nas, koje smatraš da je bitno spomenuti?

Prvo mi padaju na pamet Maja Veselinovic i Jana Oršolić.

Više radova možete pogledati na behance stranici.