Jelena Drobac Petrović

Jelena Drobac Petrović je dizajnerka koja se prvenstveno bavi identitetima, znakovima i ambalažom. Izlagala je na brojnim izložbama u zemlji i u inostranstvu, do sada je imala 4 samostalne izložbe a njeni radovi su objavljeni u preko 35 stručnih izdanja.

Rođena 1982. godine u Beogradu. Pored završene Više politehničke škole i Fakulteta primenjenih umetnosti, školovala se i u Lisabonu i Londonu. Doktorirala je digitalnu umetnost na Interdisciplinarnim doktorskim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu 2016. godine. Od 2008. godine predaje na Beogradskoj politehnici.

Njen pristup dizajnu je KISS (Keep it smart and simple).

Kako ste odlučili da se bavite dizajnom  i šta vas je privuklo?

Potpuno slučajno. Studirala sam novinarstvo u Londonu i po povratku sa studija sam shvatila da želim da se bavim nečim drugim. Onda su se kockice složile da jedno veče upoznam ljude koji su studirali dizajn na Višoj politehničkoj školi, spremila prijemni za par nedelja i tako je krenulo svojim pravcem, na opšte iznenađenje moje okoline. Kasnije sam našla svoje radove iz ranih godina osnovne škole gde sam od logotipa složila papirni mozaik omiljenih likova iz serije. Ipak nije bilo sve to sasvim slučajno.

Ko su vam bili uzori? Ko je najviše uticao na vas?

Jako cenim rad pionira dizajna poput Sol Basa, Pol Renda, Herba Lubalina, Miloša Ćirića a obožavam stil Luis Fili, Lube Lukove, Pole Šer i Džesike Hirš. Mnogo volim jaku simboliku i neočekivanu tipografiju ili slova gde je nešto subverzivno i umetnuto.

Da li se sećate koji je bio prvi posao/ projekat koji ste dobili?

Iako sam radila pomalo i pre toga, prvi veliki samostalni dizajn posao je bio znak i identitet 70 godina NINa. Bila sam na trećoj godini Fakulteta primenjenih umetnosti i pobedila sam na konkursu. Divna i velika stvar je da tvoj znak bude štampan u preko milion primeraka i prisutan na raznim manifestacijama i u medijima cele godine.

Koji projekat Vam je bio omiljeni I zašto?

Uvek onaj naredni, koji tek treba da dođe. Radujem se novim izazovima i saznanjima jer sa svakim novim projektom dizajner(ka) uči.

Kako izgleda vaš kreativni proces?

Zavisi. Nekad odmah imam ideju kako treba da izgleda, dok još slušam klijenta. Totalno instiktivno kao na primer znak vinarije Elenov. Nekad treba puno da čitam i istražujem i tu oblast i šta je rađeno za konkurenciju tog projekta. Uglavnom, klijentu ponudim par varijanti rešenja i sugerišem za koje smatram da je najbolje i zašto.

Vaš pristup dizajnu je “Keep it smart and simple”Da li to uspevate da provučete kroz svaki rad I da li je ponekad potrebno voditi bitke sa klijentima kako bi to prihvatili?

Bitke sa klijentima su deo sporta i kreativnog procesa. Čak i sa klijentima sa kojima sarađujem preko 10 godina stalno “obaram ruke”. Studentima i mladim kolegama stalno ponavljam da se moraju boriti za svoje projekte i uverenja. U tom smisliu, najbolje je davati konkretna i kompletna rešenja: ideju zapakujete u jaku vizuelnu i verbalnu prezentaciju u kojoj razradite ideju, koncept i realizaciju. Tako klijenti stiču poverenje u vaše znanje i stručnost ali morate biti spremni na potpitanja i da branite svoja stanovišta. Zato mislim da kad dobijete nagradu za realizovani projekat na nekom konkursu – to je mnogostruka pobeda. Time ste ubedili i klijenta i štampare i kolege. Ako je sve na svom mestu – i tržište.

Šta smatrate najbitnijim momentom u karijeri?

Percepcija je čudna stvar – neki projekti kojima nisam pridavala veliki značaj su oni po kojima sam postala u određenom momentu prepoznatljiva. Opet, mislila sam da će moja karijera znatno ojačati posle Moskve 2010. godine kad sam bila predsednica međunarodnog žirija u kome su bila velika imena dizajna iz SAD, Holandije, Austrije, Japana, Engleske… ali sutradan sve je bilo isto. I ništa sem tih par zanimljivih dana druženja i rada u Moskvi nisam ostvarila.

Školovali ste se u Londonu, Lisabonu i Beogradu. Da li ste tokom studiranja imali priliku da naučite nešto o ženama u dizajnu?

Ne baš, ali to nije ništa iznenađujuće. Na doktorskim studijama smo razmatrali zašto je to tako i zato u samom doktorskom radu “Slovo o slovu” imam kratak segment o tome kako je čitava istorija umetnosti, ne samo dizajna, evrocentrična i muška. Mnogo toga zanimljivog, faktografskog i sažetog ima da se pročita na sajtu slovačkog tipografa Petera Bilaka. Topla preporuka!

Pored toga što radite kao dizajnerka, predajete i na Beogradskoj Politehnici. Da li mislite da studenti dovoljno poznaju istoriju dizajna?

Nažalost – ne. To je trogodišji program koji je umnogome diktiran krutim pravilima našeg obrazovnog sistema pa za sada nema prostora za to iako se par kolega i ja borimo za uvođenje nekog predmeta tog tipa. Dok se nešto ne promeni, trudim se da kroz predavanje uvek provučem neku anegdotu ili crticu o istoriji dizajna, posebno domaćeg, jer im se  tako lakše ucrta u pamćenje. Drugi problem je nedostatak literature, posebno na našem jeziku, iako i tu ima sve više zanimljivih izdanja, doduše segmentiranog opsega.

Ni na FPU, dok sam studirala, nije bilo takvog predmeta, ne znam da li se nešto promenilo.

Istraživajući za ovaj projekat, prelistavajući kataloge izložbi I zbornike FPU, naišla sam na dosta imena, ali malo podataka o dizajnerkama u Srbiji. Smatrate li da se o ženama koje su bile deo dizajnerske scene na ovom prostoru dovoljno zna?

Mislim da ne. Mislim da smo mi na ovim prostorima dosta aljkavi u očuvanju našeg nasleđa i da se sa nepoštovanjem odnosimo prema istoriji i ličnostima koje su nas zadužile. Tako je u svim oblastima pa i u dizajnu. Ovakav odnos u dizajnu nije samo prema ženama već i prema muškim kolegama. Projekti poput ovog su dobra prilika da se nešto pomeri na bolje (Ili promeni).

Da li ste ikada bili diskriminisani, u poslu kojim se bavite, zbog toga što ste žena? Da li ste nailazili na nerazumevanje?

Na tržištu nisam imala takav utisak, tu su stvari nekako jasnije i merljivije. U akademskoj zajednici postoji diskriminacija ali polako i to se menja, mada je krajnje vreme bilo.

Da li ste ikad bili prinuđeni da se odreknete nečeg iz privatnog života zarad napredovanja u karijeri?

Nisam pravila velike žrtve ali ovaj posao je takav da su rokovi nerealni, sve je za juče, a vrlo lako ispadate iz igre. Dosta je prisutna matrica da ste dobri onoliko koliko je bio dobar i uspešan vaš zadnji projekat.

Krivo mi je što sam par puta propustila zakazana putovanja. Ponude mi nov zanimljiv posao i, vođena idejom da ima vremena i da te destinacije neće pobeći otkazivala sam putovanja. Nažalost, globalna situacija je takva da će se moj neostvareni put, recimo u Siriju, teško desiti.

Takođe, imam ponekad grižu savesti što uradim po koji posao i dok sam na porodiljskom odsustvu, iako beba zbog toga ne trpi. Mislim da me to pomalo održava u formi a i da bih posle pauze od godinu i po dana imala problem da povratim klijente.

Da li mislite da dizajn može da bude rodno određen? Da li postoje određeni domeni dizajna koji su rezervisani za muškarce ili žene? Da li su se rodni odnosi I stereotipi manifestovali u dizajnu ranije?

Postoje stereotipi, to je definitivno, ali i preferencije. Par puta sam bila iznenađena da neki klijenti  nisu shvatili da sam ja žena. Tokom nekoliko godina se moj portfolio svodio na radove iz oblasti alkoholnih pića, cigara, banaka i državnih institucija pa  sam htela da se oprobam u « ženskijem » dizajnu poput modnih projekata ili poslastičarnica. U zadnjih par godina mi je to pošlo za rukom!

Više radova možete pogledati na zvaničnom sajtu autorke