Jovana Budošan

Jovana Budošan „Mali Jova“ – je rođena u 1980. godine u Novom Sadu gde završava studije Grafičkih komunikacija na Akademiji umetnosti a potom postaje deo projekta „Art klinika“. Pored stalnog posla na RTV, svoje ideje, misli i situacije u kojima se nalazi pretapa u projekat Rad bez pokrića. Dobitnica je nagrade Grifon za najbolji grafički dizajn u 2011/2012 godini. „Trenutno živi i radi – iako sam rad nesagledava kao nešto odvojeno od života“

Kako ste odlučili da se bavite dizajnom i šta vas je privuklo?

Verujem da nikada nisam odlučila da se bavim dizajnom. To je jedna strana ili deo nečega što nekad radim. Kao dete sam bila sklona bojadisanju, slikanju, možda i crtanju, uglavnom sam se, u toku školovanja, trudila da izbegnem nauku i prepustim emocijama, pa se s vremenom pokazalo da je upis u Srednju školu za dizajn „Bogdan Šuput“, t. j. “umetničku”, bio jedina opcija. Sam izbor smera za grafiku, ni sama ne znam… valjda sistemom eliminacije, uvek sam jasnije znala šta neću. Možda sam dizajnom počela da se bavim onda kada sam shvatila šta on zapravo jeste, odnosno bi treba da bude.

Ko su vam bili uzori? Ko je najviše uticao na vas?

Majka.

Da li se sećate koji je bio prvi posao/ projekat koji ste dobili?

Ne.

Koji projekat Vam je bio omiljeni i zašto?

Poslednjih nekoliko godina svoj rad u okviru oblasti primenjene umetnosti sagledavam kao kolaboraciju, stoga više pamtim ljude za koje i sa kojima sam radila, jer su poverenje i kvalitetna saradnja najčešće rezultirali prepuštanju, zadovoljstvu u radu i zanimljivim konceptualnim i vizuelnim rešenjima. Recimo logotip „Šok galerije“ ili vizuelni identitet za Festival „Interzone“ i za tv emisiju „Folder kultura“, grafičko oblikovanje izložbe „Slučaj rezultati konkursa G.U.K. Novi Sad 2013.“, koncept novog vizuelnog identiteta RTV-a i njegov zaštitni znak, od skorijih „365“, a i neki koji nije usvojen i realizovan, a bilo ih je.

 

Pored toga što radite kao grafička dizajnerka na RTV, skoro svakodnevno radite na privatnim projektima. Da li Vam to predstavlja neku vrstu odmora ili ventila od redovnog posla?

Ne. Trenutno svoju praksu sprovodim u okviru različitih sektora – izazov je raditi u državnom, medijima uopšte, ali i nezavisnom sektoru u oblasti kulture, biti u prilici za solo i horski nastup. Svakako svoj prostor vidim unutar umetnosti u najširem smislu. Pitanje privatnog i javnog – za mene je tu nužan balans. Svesna odluka. Ravnoteža koju postižem kao aktivan član društva, ali i prilika da samostalno istražujem, eksperimentišem i upuštam se u neke situacije u koje ne bih “ulačila” druge, kao što činim u okviru „Rada bez pokrića“. Svaka pozicija mi pruža mogućnost da iznađem rešenje koje u drugačijim okvirima ne bi bio moguće ili bi izuzetno teško došla do njega. Dizajn primarno shvatam kroz njegovu funkcionalnost, odnosno kao prilagođavanje ljudima, morate imati razumevanja za ljude da bi oblikovali nešto svrsishodno, nešto što će primarno biti namenjeno društvu ili nekim društvenim grupama, sa druge strane umetnost je potpuno suprotno, niste u obavezi nikoga da razumete, niti prihvatite načela bilo čega – zato se često nađem negde između.

 

Deo ste Art Klinike – projekta zasnovanog na “na utopijskoj ideji da umetnost leči i menja svet”. Ovaj projekat je proglasio “bankrot” u jednom momentu, ali se ponovo pojavljuje 2011. godine u nešto izmenjenom obliku. Iako je nastao kao neka vrsta podrške umetnicima zbog stanja u državi, nedostatka finansija i angažmana, doživeo je ironičnu sudbinu. Da li mislite da je danas situacija bolja ?

Zapravo „Art klinika“ je od 2004. bila mesto gde sam, možda po prvi put, dobila vetar u leđa – da radim, eksperimentišem u radu, pitam, tražim, … a Nikola Džafo, idejni tvorac takvog prostora, je jedan divan čovek, kolega i prijatelj, u radu sa njim sam uvek imala utisak da nema ni generacijskog, ni rodnog, niti bilo kog drugog jaza. Da, mnogo se toga moralo lečiti, izostala je preventiva, dotle da su neke epidemije uzele toliko maha i savladale i samu Kliniku, tako da je  eutanazija bila neminovna. Sada, nad zemljom, u formi zadrugarstva, opstaje ideja o nezavisnoj kulturi u Novom Sadu, suočavajući se sa specifičnim formama nametanja “poželjnih” društvenih oblika umetničkog delovanja. Sa takvom praksom, odnosno i sa iskustvom suočavanja sa neprekidnim turbulencijama u radu i manjka finansijske perspektive, ja sam, na poziv, ušla i u ovkire institucije. Tu se stuče utisak da je finansijska situacija stabilna, ali je sve drugo diskutabilno, i tako teško se odnosi prema “spoljašnjim” kretanjima u društvu, uglavnom zbog birokratije, ali i zbog dominantnih političkih i partijskih oblika kojima se ljudi vode pri rukovođenju. Ne verujem u srećni brak između administracije i umetnosti, koji se trenutno zagovara i sprovodi kao nužna praksa. Jasnija mi je slika nesebičnih pojedinca i škrtog društva. Verujem da se situacija sa kulturom, umetnošću, odnosno umetnicima i novcem nikada nije menjala – onaj ko je želeo novac, išao je za njim, a ko je želeo umetnost taj je lutao i spavao pod otvorenim nebom. Možda je suviše apstraktno danas govoriti o društvu bez kapitala, beslpatnom obrazovanju, zdravstvu i kulturi, a možda i nije zavisi od sagovornika.

 

Koliko ste poznavali istoriju dizajna uopšte kada ste počeli da studirate i da li mislite da je studenti i mladi dizajneri danas dovoljno poznaju?

Činjenica je da sredinom devedesetih godina u srednjoj školi za dizajn nismo učili istoriju primenjene umetnosti. Možda bih pre istakla obrazovni kontinuitet u oblasti Istorije pisma i tipografije sa Milom Stojanovski, Slađanom Ekres-Pešević i Slobodanom Nedeljkovićem i postojanje udžbenika. Na moju veliku sreću, bila sam u jednoj od poslednjih generacija na Akademiji umetnosti kojoj je predavao Branislav Dobanovački, ali i Irina Subotić i Rada Čupić. Ispada da je dobro obrazovanje i posvećeni profesor koji će nesebično deliti svoje znanje i razmišljanje stvar sreće :), zato smatram da je udžbenik važan, jer od ostaje i nakon studija. U našoj Republici trenutno možete da udžbenike iz oblasti Istorije oblikovanja grafike nabrojite na prste jedne ruke. Zapravo, nisam sigurna da li postoji predmet Istorija dizajna?

Kako izgleda vaš kreativni proces?

Prvo ljudi, susret sa njima – uglavnom tražim mnogo informacija, analiziram mogućnosti koje su moguće u datom spoju. Zatim prelazim na istraživački deo, razrada ideje, postavljanje koncepta – u tom delu zaista uživam, nedaka mi se čini I samodovoljnim. Zatim sledi prezentacija i na kraju, ako dođe do usvajanja, realizacija – rad na definisanju kompozicija/e, palete, tipografije i tome sl., na kraju svih krajeva ide primena na forme i formate. U načelu, moj kreativni proces je jasan, uhodan, znam kako treba da izgleda, ipak ne krećem se uvek prohodnim putem, sve zavisi od ljudi, situacije, vremenskih okvira. Uvek je moguće iza prvog ćoška propasti u rupu jureći za belim zecom.

Šta smatrate najbitnijim momentom u karijeri?

Postoji više tačaka na nekoj vremenskoj liniji, koje su uticale na moj rad, razmišljanja uopšte – Art klinika, RTV, Grifon, smrti i rođenja, upoznavanje novih prijatelja-saputnika, razilaženja, svakako i brojne kolege, pedagozi… Moram priznati da verujem da se najbitniji momenat još uvek nije desio, možda u 48., 66. ili 81.

Da li ste tokom studiranja imali priliku da naučite nešto o ženama u dizajnu kod nas i u inostranstvu?

Ne.

Istraživajući za ovaj projekat, prelistavajući kataloge izložbi i zbornike FPU, naišla sam na dosta imena, ali malo podataka o dizajnerkama kod nas. Smatrate li da se o ženama koje su bile deo dizajnerske scene na ovom prostoru dovoljno zna?

Nisam pobornik teorija zavera i sl., smatram da se za svakoga zna onoliko koliko je želeo da se istakne. Uzrok-posledica.

 

Da li ste ikada bili diskriminisani, u poslu kojim se bavite, zbog toga što ste žena? Da li ste nailazili na nerazumevanje?

Pre bih mogla da kažem da sam naišla na ogromno razumevanje za “razvlačenje” projekata u toku trudnoća i porodiljskim danima, nisam sigurna da bi muškarci imali tu privilegiju.

Da li ste ikad bili prinuđeni da se odreknete nečeg iz privatnog života zarad napredovanja u karijeri?

Da. Prave kičme. Boravaka u prirodi.

Da li mislite da dizajn može da bude rodno određen? Da li postoje određeni domeni dizajna koji su rezervisani za muškarce ili žene? Da li su se rodni odnosi i stereotipi manifestovali u dizajnu ranije?

Ponekad mi prođe kroz glavu ideja da je neki rad više ženski ili muški, ali računam da me neće ni angažovati neko ko moj rad ne poznaje ili prosto želi sebe da dovede u specifičnu situaciju… nisam sigurna možda pre verujem da postoje rukopisi, oni bolje opisuju karakter i sklonosti.

Da li postoje žene koje su delovale u oblasti primenjene grafike (grafički dizajn, ilustracija, tipografija, itd.) kod nas, koje smatrate da je bitno spomenuti?

Sve žene od kojih sam imala priliku da učim, one sa kojima sam imala priliku da radim, one čiji rad volim da posmatram, kao i one čiji sam rad koristila u realizaciji poput onih koje su oblikovale pisma za projekat „Ćirilice na poklon“: Minja Višekruna, Mila Stojanovski, Slađana Ekres-Pešević, Simonida Dobanovački, Suzana Kubinec, Nadica Simjanovski, Aleksandra Savić, Mirola Šoti, Tatjana Dukić Počuč, Tamara Popović, Simona Dolinga, Andrea Mernjik, Tomislava Babić, Sofija Kamasi, Isidora Nikolić, Monika Lang, Marijana Zarić, Viktorija Čikoš, Dragana Nikolić, Jelena Ristić, Marina Milanović, Olivera Stojadinović, Jana Oršolić, Marija Rnjak, Ivana Ćirović, Marijana Oršolić, … zaista mi je žao mi je što nisam u prilici da navedem svako ime. Hvala vam.

Više radova možete pogledati na zvaničnom sajtu autorke