Ljubica Čehovin

Ljubica Suna Čehovin je rođena 1957. godine u Beogradu. Posle diplomiranja na Odseku za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, neko vreme radi volonterski u struci, ali se ubrzo okreće umetnosti. Dizajnersku karijeru započela je kao dizajner scenskog kostima i već 1984. radi prvi kostim za predstavu “Smešne ljubavi” Milana Kundere. Godinu dana kasnije počinje da se bavi ručnim radom – oslikavanjem svile, unikatnim modnim i kućnim ukrasima. 1989. godine Jugoexport naručuje seriju luksuznih poklona povodom 1111 godina od prvog slovenskog pomena Beograda 878. godine i Ljubica Čehovin dobija poziv da se pridruži timu. Nakon ovog uspešnog projekta dolazi i poziv za Beoizlog koji je bio od izuzetne važnosti za njen dalji rad. U svom radu bavi se proučavanjem identiteta, tragova, sećanja, neverbalne komunikacije i subverzivnom pop edukacijom. Član je Sekcije za dizajn Udruženja likovnih i primenjenih umetnika i dizajnera Srbije (ULUPUDS) od 1991. godine i Grafičke sekcije Društva oblikovalcev Slovenije  (DOS) od 2006.godine.

Završili ste arheologiju a potom se bavili scenskim kostimom, ručnim radom, unikatnim ukrasima, dizajnom suvenira, pisanjem iz oblasti kulture… Kako ste odlučili da se bavite dizajnom i šta vas je privuklo?

U dizajn sam ušla sticajem (očigledno sudbinskih) okolnosti.  Moda i ručno slikanje svile su bili neke vrste moj hobi tokom studija, s obzirom, da sam se školovala za naučnicu, a zatim susret sa Eduardom Čehovinom, mojim kasnije suprugom, učinio je, da me on ohrabri i pohvali moj talenat. Zahvaljujući susretu s njim i posredno sa njegovom porodicom (njegova majka, slikarka  Astrida Čehovin i brat arhirekta Marjan Čehovin, jedan od osnivača slavne grupe MEČ,  bili su takodje, kao i Eduard, članovi ULUPUDS-a) došla sam prvo u kontakt sa modnom kreatorkom Dobrilom Smiljanić i firmom Sirogojno, a zatim opet, rad za Sirogojno “preporučio “ me je direktno vodstvu (tada vrlo moćne) firme “Jugoexport” za koju sam odmah dobila da radim  veliku i zaista tako značajnu narudžbinu (kolekcija Beograd 1111) , tako da me je to izbacilo u orbitu tekstilnog dizajna u roku od nepunih godinu dana. Specifičnost mog rada je bila u tome što sam radila na početku za modne naručioce ali sam zapravo za njih odmah na početku izvela grafike koje su imale već skoro sve karakteristike toga mog stila “subverzivne edukacije”. Bile su transpozicija proučenog muzejskog gradiva i pretvaranje toga u grafiku, a zatim , uz priču koju ta grafika u sebi nosi i primenjen motiv na razne upotrebne predmete arhetipskih oblika /medju kojima su na početku uglavnom bili modni detalji..svilene marame, kišobrani, modni tekstil/metraža itd., a kasnije i sve ostalo..keramika, staklo, drvo, koža, papir..itd. nazad do onog ko će to upotrebiti i nešto naučiti o svojoj istoriji ili gradu u kome živi. Mogla bih na ovo pitanje kratko odgovriti možda da je dizajn ušao nepozvan u moj svet i odlučio da se bavi mnome?

Ko su vam bili uzori? Ko je najviše uticao na vas?

Pošto sam ušla u polje dizajna sasvim iz drugog kosmosa nisam imala uzore. To verovatno čudno zvuči ali zaista..mislim da do danas nemam uzore u onom bukvalnom smislu reči,  osim što se uvek zaista oduševim pri susretu s nekim ko je duhovit i zna nešto što ja ne znam. Medju onima koje sam  kasnije kroz život upoznala ( po tome šta rade, naravno i čiji me je talenat inspirisao , ali u različito vreme, različiti autori) u onom smislu u kome vam se čini da ste sreli nekog vrlo bliskog po tome što misli na neki vama sličan način, mogla bih pomenuti možda  dizajnere grupe Memphis, zatim Marieke Olsthoorn , Dries van Nottena, Yoshi Yamamota, Filipa Starcka, ali i Bruna Munarija i Victora Papaneka kao značajne teoretičare pre svega..od naših dizajnera pomenula bih svakako Matjaža Vipotnika. Eduard Čehovin sa kojim sam ušla u svet dizajna uticao je na mene veoma, ali ne toliko kao uzor po tome šta je radio, jer on je uglavnom radio grafički dizajn za naručioce, već pre svega po tome što me je uputio u tajne zanata makar u onim osnovnim potezima. Naučio me je kako da budem samostalna, kako da radim u fabrici i kako da budem neumoljiva kad je reč o kvalitetu koji želim da postignem. On je veoma profesionalan i naučio me je kakva je razlika izmedju talentovanog amatera i nekog ko živi od svog rada i treba da traje dugo. Da se tu ne radi samo o inspiraciji već o mnogo kompleksnijem odnosu prema svemu, a pre svega prema tome što radiš. Osim toga svega navedenog volim Crnu goru i  japansku kulturu. To je vrlo čudna kombinacija u meni i verovatno najuticajnija..ako gledamo  ko je na mene uticao u sasvim prenesenom smislu reči.

Da li se sećate koji je bio prvi posao/ projekat koji ste dobili?

Da…ženska svilena marama za Sirogojno..poslovni poklon Dobrile Smiljanić. Moj prvi sito otisak u životu. Motiv sam našla u kulturnoj baštini ariljskog kraja. Bili su to urezi na praistorijskoj grnčariji. Moju maramu dobio je modni kreator Ottavio Missoni prilikom posete Beogradu, vrlo me pohvalio i time mi širom otvorio vrata u Jugoexport .

Koji projekat Vam je bio omiljeni I zašto?

Protokolarni pokloni za Kabinet predsjednika Crne Gore. U taj projekat sam ušla s puno predznanja. Moj je tata crnogorac koji me je u najranijem detinjstvu zaljubio u crnogorsku kulturu. Tako sam na neki način misleći na oca, koji nije više bio živ, radila ove poklone i u njih utkala i svoju ljubav prema njemu i njegovoj  Crnoj Gori,  a odatle je i sve ostalo samo od sebe stalo na svoje mesto. Taj mi je projekat bio jednostavan za rad i čaroban po tom slaganju svega medju sobom, od motiva, preko materijala, do atmosphere i kolorita. Na žalost, izvedeno je samo par prototipova, a naručilac se odlučio da odustane od izrade industrijskih serija,  zbog iznenadne štednje u državnom budžetu,  što je bila posledica politike i izbora koji su se odvijali uporedo sa završnom etapom mog rada na ovom projektu .

Kako izgleda vaš kreativni proces?

Ne spadam u umetnike koji rade “iz glave”, niti sam dizajner u smislu projektant i oblikovalec. Najjednostavnije rečeno na postojeće predmete apliciram grafički sadržaj koji je moj dizajn. Do toga dolazim vrlo postepeno, redukcijom. Prvo proučim svu moguću gradju, teorijsko i likovno gradivo na odredjenu temu ( koju mogu samoj sebi zadati ili je dobiti kao zadatak od naručioca), potom se pozabavim stilom i atmosferom koju treba da postignem u “porodici” predmeta koju ću stvoriti. Nakon toga se medju svim mogućim motivima odlučujem za one koji će biti nosioci priče koju pričam. Na kraju biram predmete na koje ću motive staviti. Oni nikad nsu ukrasni vec uvek upotrebni.  Kad odaberem predmete i motive onda ove variram, prilagodjavam oblicima koje sam izabrala, odredjujem kolorit. Radim prvo skice olovkom, pa skice-kolaže, zatim tehnične crteže, pišem tekst koncepta / odbranu izbora, pišem/ dizajniram obavezno tekstove za deklaracije koje uvek prate sve što radim..te deklaracije su neka vrsta opisa motiva. Na kraju osmišljavam ambalažu i radim svu prateću grafiku za promociju, a uporedo s tim krećem u proizvodnju prototipova. U zavisnosti od materijala od kojih su predmeti idem u različite tipove proizvodnih radionica… kad sve to postavim smatram svoj posao završenim. U medjuvremenu gledam kroz prozor, živim i mislim da nikom ne izgledam kao da radim. Taj deo kad se ne vidi da radim smatram najdragocenijim. Uglavnom se sve oformi ipak u glavi. Ostalo je zapis. Sama izvedba u radionici je formalan i najkraći deo procesa iako izgleda da sam tad “najvrednija”. Moram takodje da ovde napomenem kako sve više cena proizvodnje utiče na finalni izgled kolekcije i na taj obavezan i sve surovije nametnut kompromis najteže mi je da se naviknem jer sama ne finansiram svoje radove. Sve veća je razlika izmedju idejnog rešenja i finalnog proizvoda. Zbog toga sve redje radim. Ili sve više savetujem ili radim idejne projekte koji treba da sačekaju bolja vremena za realizaciju.

Šta smatrate najbitnijim momentom u karijeri?

Ima više važnih trenutaka kad čovek pogleda unazad i  vidi vlastitu karieru koja traje 30 godina, ali izdvojila bih dve zaista izuzetne situacije kad sam imala osećaj da sam se popela na krov sveta, a to su…Otvaranje Beoizloga, dakle prva i najobimnija saradnja sa puno fabrika i proizvodjača, a sve po mom konceptu i zamisli.. I promocija kolekcije  Zajtrk s Plečnikom u Ljubljani, u Plečnikovoj kući, skoro 20 godina kasnije. Jedna druga, jednako tako velika pobeda u smislu povratka sebi i tome što najbolje znam da radim posle skoro 15 godina pauze! Taj Zajtrk i danas smatram svojim realizovanim remek-delom:-).

Koliko ste poznavali istoriju dizajna kada ste počeli da radite  I da li mislite da je studenti I mladi dizajneri danas dovoljno poznaju?

Što se istorije dizajna tiče rekla sam da uzore nisam imala, ali imala sam dosta znanja iz nekih srodnih oblasti..naprimer arhitekture, mode, umetnosti, istorije, filozofije, književnosti… Mislim da mi je ta vrsta obaveštenosti, proširila znatno asocijativno polje i pomogla da se bez ikakvog straha i zadrške krećem medju vrlo raznorodnim podacima, epohama i temama..Mislim da je erudicija vrlo potrebna svakom čoveku bez obzira koliko izvorni talenat imao i bez obzira koilko bio intuitivno gotovo genijalan. U umetnosti je druga stvar… naravno..nema pravila ali u primenjenoj umetnosti , a pogotovo dizajnu, koji je neke vrste inžinjerstvo potrebno je, odnosno veoma korisno,  biti vrlo mozaično obrazovan. Na žalost, danas se većinom drukčije gleda na ovo što sam rekla. Nekako svi vole da svet počne sa njima. A ljudi zamenjuju informisanost i obrazovanje ili znanje. Za ovo drugo potrebna je sedimentacija na prvom mestu, a zatim i neka sposobnost kritičnog mišljenja te sposobnost prepoznavanja onog što je zaista relevantno.

Istraživajući za ovaj projekat, prelistavajući kataloge izložbi I zbornike FPU, naišla sam na dosta imena, ali malo podataka o dizajnerkama kod nas. Smatrate li  da se o ženama koje su bile deo dizajnerske scene na prostoru Srbije dovoljno zna?

Možda ću vas izneanditi ali smatram da se veoma malo zna i o muškarcima i o ženama dizajnerima kod nas. Mislim kako naši istoričari umetnosti nisu posvetili nikad dovoljno sistematske i stručne pažnje ovome i otud je tako osetan nedostatak informacija u svakom smislu. Polje dizajna je vrlo razudjeno, autora je bilo puno, mnogi su anonimno radili pod imenima preduzeća kod kojih su bili zaposleni, retki su se potpisivali, osim grafičkih dizajnera i to još otežava situaciju. Što se samih žena tiče, ne znam, mislim da ako se o njima ne zna dovoljno nije posebno zato što nisu muškarci nego je problem složeniji.

Da li ste ikada bili diskriminisani, u poslu kojim se bavite, zbog toga što ste žena? Da li ste nailazili na nerazumevanje?

Ne. Možda sam bila diskriminisana, a da toga nisam bila svesna? Čini mi se da u socijalizmu nije bio tako važan problem da li si ili nisi žena koliko da li znaš ili ne znaš da radiš, a pogotovo da li umeš ili ne da  se nosiš sa majstorima. Majstori su vrlo neophodna, a nezgodna populacija i ne vole da se puno praviš važan. Ako negde u nešto nisi siguran najbolje je da priznaš i zamoliš pomoć. Ovaj je posao, danas bih rekla zaista nekako više “muški” ako pod “muški” hoćemo da naznačimo kako je grub i težak za ženu, a ako ima i decu i sve ono što uz porodicu i decu ide, pogotovo. Ne delim ništa na muško i žensko, ali znam iz ličnog iskustva koliko je bilo neumoljivo kad moram biti na sastanku ili u fabričkom pogonu u trenutku kad mi je dete bolesno ili treba da mu dam da jede. Dobro, moj slučaj nije neki opšti, jer sam ipak veći deo života bila sama sa detetom, a radila ko freelancer. Ta priča je tek puna nijansi i varijabila, ali ako želite kratko da odgovorim..reći ću ne. radila sam jedina neke stvari i ljudi su me zaista poštovali ..Barem u početku. Potom se promenila i cela civilizacija pa i odnos prema radu, vrednostima, znanju, svemu. Ne znam danas da odgovorim na vaše pitanje. Žena u principu ima sve ravnopravniji položaj ako pogledamo kako stoje stvari u svetu i generalno..ipak je u mnogo boljem položaju nego pre 30 godina..Ali, ako imamo utisak da nas neko ne poštuje, to je sigurno zbog poptune relativizacije odnosa prema znanju u našoj struci, kao prvo, pa tek onda možemo govoriti o žena-muškarac poredjenju. Jednostavno izmišljen je kompjuter i eto..sad može svako da dizajnira. Ali dizajn je pre svega ono što još nije nacrtano. Misao, koncept, pristup rešavanju nekog problema..tu je glavni keč danas, a to što sam žena verovatno još komplikuje stvar, ne znam.

Da li ste ikad bili prinuđeni da se odreknete nečeg iz privatnog života zarad napredovanja u karijeri?

Nisam se odrekla ničeg iz privatnog života nikad, zato što je za mene privatni život sve i kariera i disanje. Sve je tako gusto tkano, da nikad karieru nisam videla pod tim imenom. Odrekla sam se, medjutim, mnogih stvari zbog nedostatka uslova za rad, novca, promena koje su me zadesile, rata, seobe i raznih drugih dogadjaja koji su činili moj život, ali bez kojih ne bih sad znala ni da zamislim kako bi bilo da je bilo drukčije.

Da li mislite da dizajn može da bude rodno određen? Da li postoje određeni domeni dizajna koji su rezervisani za muškarce ili žene? Da li su se rodni odnosi I stereotipi manifestovali u dizajnu ranije?

Ne..ako postane majka žena vrlo teško može da podigne decu i da radi po fabrikama..može al je naporno…to nije zato što joj muškarac ne da da prodje , nego zato što jednostavno…stvari drugačije funkcionišu nego što to danas svi teoretišu. Majka i žena su majka i žena…tu se ne radi o tome ko je slabiji, a ko jači. Jer ja to da sam majka i žena ne vidim kao svoju slabost! Naprotiv, oprostite.One žene koje su izuzetno nadarene i zaista imaju sreću ili sposobnost da nekako sve to usklade, svoje prirodne potrebe i svoju karieru, one nekako uspeju i upišu se u svetsku istoriju, a ostale, u zavisnosti od svojih potencijala i svoje snage ( a to je tako i sa muškarcima mada deluje da ih je svuda više) odžive život onako kao najbolje mogu. Ipak mislim, da ako je neko zaista vrlo talentovan u dananšnje vreme i vrlo organizovan i vrlo vredan ima mnogo više mogućnosti za lično ostvarenje od nekadašnjih vremena kad je bio problem već i ako potičeš iz kraja u kome nema struje ili telefona. Da..moguće je..da izgleda ko da muškarci i žene nisu rodjeni za sve jedake poslove, ali to je zato što su im društveno ili tradicionalno dodeljene neke uloge. To je mnogo veća priča od ove koju mi sad pričamo. Ako kažemo, medjutim, samo u dizajnu, ajde, opet, rekla sam već, to je jako složen proces i zavisi šta radite, ali postoje neki domeni koji su definitivno takvi da zahtevaju velika odricanja. Rekla bih i kod muškaraca, a kamoli kod žena. Medjutim, ako je neko autentičan i jak autor probiće se pa ma kakav bio rodjen i gde. Teško, možda neće za života osetiti slavu, ali kad tad će postati vidljiv. Takvih ljudi je relativno malo na svetu. Tih vrhunski jakih i velikih talenata koji uprkos svemu izbiju napred. Tu stereotipi nemaju mnogo veze. Kao i kod svih Vaših pitanja mogao bi se organizovati mali simpozijum i na ovu temu. Teško je odgovoriti u par rečenica.

Već dvadeset godina živite i radite u Sloveniji. Da li je položaj dizajnerki drugačiji?

Pre svega promenio se položaj profesionalaca u odnosu na amatere, originalnih autora u odnosu na hipstere, promenio se odnos prema mnogim stvarima o kojima sam ja vodila računa, a danas ne deluju kao najvažnije. U Sloveniji dodatno žene puno govore o tome kako im je položaj težak, ali ga ja ne razumem tako ko što ga one prikazuju. Meni se ta sredina čini malom, relativno potisnutom u provinciju u odnosu na Ujedinjenu Evropu čiji su deo i , zahvaljujući novoj civilizaciji tog nekog užasno nehumanog kapitalizma, koji je tamo zapravo tranzicijski, a ne pravi, čudno su odustali od sopstvenog vrlo kulturnog odnosa prema dizajnu koji su imali i u tome daleko prednjačili pred svim ostalim delovima nekadašnje Jugoslavije. Za razliku od nas ( ja sam rodjena beogradjanka) oni su imali jake autore, znali su im imena i nama su služili kao primer podrške autorskom individualnom radu u dizajnu uprkos društvenim preduzećima i naručiocima. Danas se svako snalazi sam kao samostalni mali privrednik, nešto prčka, šije, štampa ali nema nikog koga biste pokazali kao vrlo istaknutog i moćnog ili nekog ateljea koji je uticajan. Žene su tu manje iz grafike, a uglavnom iz mode i life style scene kao što su Lara Bonijc ili Nika Zupanc ili u arhitekturi.Ostale se nešto trudimo, manje ili više uspešno.  Medju svim dizajnerima ipak ima dosta žena, koleginica ali je teško od svog rada živeti jer je sve slabije i slabije plaćen. Ne znam da li su muškarci bolje plaćeni jer je potpuno netransparentno ko koiko za koji posao dobije novca. Žene u svemu tome se dosta dobro vide, rade, izlažu..nemam utisak da imaju posebno slab položaj uprkos njihovim tvrdnjama. Ja, medjutim, tako uklještena izmedju dve kulture, dva društvena poretka, strankinja u domaćim zemljama, čovek bez stalnog posla u današnje vreme, veoma teško sastavljam dane, al ne mislim da to ima mnogo veze sa time da sam žena? Možda malo ipak ima, al ne bih na to svalila svu nepravdu. Opet, ako pogledam malo svetlije, srećna sam što sam sve to što me je snašlo preživela i ne osećam se nimalo slabo u svojoj koži. Da ne bude zabune.

Da li postoje žene koje su delovale u oblasti primenjene grafike kod nas, koje smatrate da je bitno spomenuti?

Ne znam šta podrazumevate pod “primenjna grafika”, ali ako mislite na grafički dizajn mislim da je obavezno u Vaš spisak žena dizajnerki u Srbiji uključiti Rajku Milović. Savetu Mašić vidim , da ste već pozvali.

Od mladjih pohvaljujem Draganu Lacmanović, a ne poznajem dovoljno grafičku scenu toliko ko nekad, osim što sam kritična prema sve većem prisustvu generičkog dizajna kao i prestanku brige o materijalima ( papiru), odnosu pisanog teksta i ostalih sadržaja, te generalno jednoj opšte prisutnoj nemarnosti namernoj ili slučajnoj, nije važno. Ovo ne mislim da je problem samo u Srbiji, naravno.

Više radova možete pogledati na stranici Studio Ljubica Suna Čehovin.