Zvezdana Stojmirović

Zvezdana Stojmirović je 1991. godine stekla diplomu iz lepih umetnosti na Cooper Union fakultetu, a potom počela da radi kao grafički dizajner za Biro i Dečiji muzej u Bruklinu. Tokom svoje karijere radila je i za Muzej Izraela u Jerusalimu i Muzej policije u Njujorku. Od 2004. godine predaje na Merilend institutu za umetnost. Izlagala je na brojnim izložbama u Americi ali u Srbiji.

Kako ste odlučili da se bavite dizajnom i šta Vas je privuklo?

Od malena sam bila umetnički nastrojena. Volela sam da crtam i slikam, ali isto tako i da pišem lepa slova. Dosta sam kao dete putovala i sagledavala druge kulture. Na jednom porodičnom putovanju po Jugoistočnoj Aziji, smisila sam žirafu Cupka, koji je bio moj alter ego, i pisala putopis o njemu. Kod kuće sam, u Beogradu, otkrila u jednom ormaru gomilu svezaka sa predivnim crtežima i jos lepšim pismom. To su bili radovi Uroša Toškovića, jednog od velikana Jugoslovenskog slikarstva, koji se u mladosti družio sa mojom majkom. Potpuno su me obuzele te sveske, jer sam preko njih shvatila koliko jaki mogu da budu lik i slovo, kako mogu proizvesti kako racionalnu tako i osećajnu lepotu. Kasnije, na fakultetu u Njujorku, uporedno sam studirala slikarstvo, skulpturu i tipografiju.

Ko su Vam bili uzori? Ko je najviše uticao na Vas?

U ranim godinama, to su bila umetnička prijateljstva moje majke: Leonid Šejka, Uros Tošković, Nevena Teokarević. Odrasla sam okružena njihovim radovima u svojoj sobi. Po novinama sam tražila karikature Jugoslava Vlahovića i Coraxa. Uživala sam u skladu izmedju reči i crte u zbirkama Mome Kapora. Kada je moj stariji brat, Isihije, krenuo nu Dizajnersku srednju školu, dobio je udžbenik iz tipografije Emila Rudera, velikana Švajcarskog stila. Neprestano sam je listala, fascinirana anatomijom slova i principima sloga. Tada sam otkrila i knjigu Dizajn za stvarni svet Viktora Papaneka, koja mi je predstavila dizajn kao način života, način razmišljanja. Na fakultetu u Njujorku utonula sam u istoriju dizajna. Posebno su na mene uticali Ruski konstruktivisti i Dadaisti, kao i Američki dizajneri Pol Rand, Pola Šer i Tibor Kalman. Krajem ’90ih upoznala sam velikog Mirka Ilića. Divila sam se tome kako je uspešno objedinio svoju Jugoslovensku prošlost i Njujoršku sadašnjost.

Da li se sećate koji je bio prvi posao/ projekat koji ste dobili?

Još kao studentkinja zaposlila sam se u studiju Biro (Bureau), kod Marlin Mkarti i Donalda Mofeta (Marlene McCarty i Donald Moffett). Marlin je prethodno radila kod slavnog Tibora Kalmana u studiju M&Co, pa je zatim sa Mofetom osnovala svoj studijo. Sa njima sam radila na plakatima za Ujedinjene nacije, za žensku aktivističku grupu WAC (Women’s Action Coalition), kao i za klijente iz sveta muzike i umetnosti. Mkarti i Mofet imali su jos jednu grupu, Gran Fury, koja je bila propagandni ogranak pokreta ACT UP, za borbu za prava obolelih od SIDE. Oboje su kasnije ostvarili umetničke karijere, a jedan od mojih saradnika tada bio je današnji režiser Majk Mils (Mike Mills, “Thumbsucker, 20th Century Women”).

Koji projekat Vam je bio omiljeni i zašto?

Izdvojila bih dizajn moje sopstvene knjige, “Učestvuj: raditi dizajn sa korisničkim sadržajem” (Participate: Designing with User-Generated Content). Tu knjigu sam pisala zajedno sa Helen Armstrong, profesorkom na Državnom univerzitetu u Severnoj Karolini. Bilo je jako zanimljivo istovremeno stvarati i sadržaj i likovnu obradu.

 

Kako izgleda Vaš kreativni proces?

Dizajner mora da ume sa ljudima. Važno je privući poverenje klijenta, najčešće pažljivim slušanjem i temeljitom pripremom. Posle početnog razgovora, povlačim se u omiljenu fazu skiciranja, isprobavanja, zamišljanja. Volim da radim kod kuće ili na fakultetu, a ponekad i da pobegnem u dobar kafić sa penušavim kapućinom i jakim prijemom. Radim ručno kao i digitalno, i volim da razmenjujem mišljenja sa mužem, sa kolegama. Važno je objediniti raznovrsne radove u dobru pdf prezentaciju, i ako treba, izraditi i po koji impozantan uzorak. Sledi ključni sastanak koji treba da donese odobrenje. Zatim ide ciklus razrade i usavršenja, i na kraju zaključenje posla. Važno je ostati unutar budžeta, ali i biti odvažna i reći čim shvatiš da će trebati više vremena tj. novca. Komunikacija je ključna.

Šta smatrate najbitnijim momentom u karijeri?

Sticanjem profesorskog položaja dobila sam uslove za istinski kreativni rad, posle dugog vremena ratne nestabilnosti. Rad sa obdarenim studentima čini me boljom dizajnerkom. Čast mi je da sa njima podelim svoje znanje, ali i da zajedno sa njima izučaVam nove oblike, kao što su epovi, 3-d štampa, i razni kreativni oblici računarstva.

Iako dugo godina živite u inostranstvu, dolazili ste u Beograd gde ste držali predavanja. Kako Vam se čini stanje u dizajnu kod nas?

Beograd je uvek vrveo od talenta. U predhodnim decenijama uživanje je bilo prošetati gradom, primetiti plakate za Bitef, Fest i druge kulturne događaje, po knjižarama razgledati prelepe korice i skladnu tipografiju. Ratom se sve to raspalo i prevladao je neškolovani pristup. Sve je bilo osenčeno fotošop senkama, sa grubim siluetama postavljenim preko pikselovanih barjaka…Danas se Srbija obnavlja pod novim, kakvim takvim uslovima. Imamo savršene dizajnere, ali nema dovoljno tržišta. Takođe, nedostaje podrške da se ulepša grad, da se dizajnom poboljša kvalitet života.

Koliko ste poznavali istoriju dizajna uopšte kada ste počeli da studirate i da li mislite da je studenti i mladi dizajneri danas dovoljno poznaju?

Imala sam sreću da završim umetničku srednju školu (Duke Ellington School of the Arts) u Vašingtonu. U tom gradu sam imala pristup Kongresnoj biblioteci, gde je običan korisnik mogao da istražuje nezamislivo vredne kolekcije. Tako sam ja tamo sa velikim poštovanjem prelistavala ličnu prepisku i retka izdanja raznih slikara i dizajnera. Bila sam dosta samostalna srednjoškolka, u smislu da sam umela da se sama zainteresujem za nešto i da potražim knjige, a moji profesori to podržavali i puštali me. Danas na našoj akademiji insistiramo na obaveznom kursu iz istorije dizajna, jer je svakom studentu važno da se orijentiše u vremenu i prostoru.

Da li ste tokom studiranja imali priliku da naučite nešto o ženama u dizajnu?

Na fakultetu Cooper Union u Njujorku sam srela Ellen Lupton, velikana američkog dizajna, čiji mi je kurs iz istorije dizajna otvorio nove horizonte. Apsolutno verujem da je poznavanje istorije dizajna neophodno za studiranje naše discipline. Ellen je predavala istoriju dizajna od 19. veka do sadašnjice, sa posebnim naglaskom na ženske stvaraoce kao što su Muriel Cooper, Paula Scher i Zuzana Licko.

Istražujući za ovaj projekat, prelistavajući kataloge izložbi i zbornike FPU, naišla sam na dosta imena, ali malo podataka o dizajnerkama u Srbiji. Smatrate li da se o ženama koje su bile deo dizajnerske scene na ovom prostoru dovoljno zna?

Nažalost, i dalje postoji manjak žena u analima grafičkog dizajna. Neophodno je da više da istražujemo i podržavamo ženske dizajnere i beležimo njihov život, koji često podrazumeva usklađivanje profesije sa materinstvom. S toga pozdravljam tvoj rad.

Da li ste ikada bili diskriminisani u poslu kojim se bavite, zbog toga što ste žena? Da li ste nailazili na nerazumevanje?

To je teško precizirati, ali da, možda sam nekada nekome delovala kao strankinja sa čudnim imenom, te su me možda preskočili za ovaj posao ili onu nagradu. Diskriminacija zna da bude neuhvatljiva. Teško je rasplesti brojne negativne posledice rata od diskriminacije.

Da li ste ikad bili prinuđeni da se odreknete nečeg iz privatnog života zarad napredovanja u karijeri?

Svoje dvadesete godine provela sam u neprestanom dokazivanju na poslovnom polju. Zaposlila sam se kao dizajner u Bruklinskom dečjem muzeju. Vremenom sam tamo vodila tim dizajnera i ilustratora i blisko sarađivala sa projektantima postavki. Ograničeno radno vreme bilo je misaona imenica, a neprospavane noći nad kompjuterom česta pojava. Sa TV ekrana i sa naslovnih stranica proganjali su me ratni izveštaji. Važno je bilo preživeti. Možda je to doprinelo da tek kasnije u životu zasnujem porodicu.

 

Da li mislite da dizajn može da bude rodno određen? Da li postoje određeni domeni dizajna koji su rezervisani za muškarce ili žene? Da li su se rodni odnosi i stereotipi manifestovali u dizajnu ranije?

Žene su u svakom smislu stvorene za dizajn. Čak i ako pođemo od nazadne teze da je ženi mesto u kući, samo uređenje doma zahteva smisao za stvaranje lepog, na vreme i bez prevelikog troška. U prošlosti su dizajnerke kao što su Valentina Kulagina, Ray Eames, Lou Scheper-Berkenkamp i Elaine Lustig Cohen često bile podređivane svojim slavnim muževima. No, danas srećemo mlade stvarateljke bez takvih stega, kao što su Jessica Walsh i Jessica Hische.

Danas se u svetu jako cene narodne radinosti kao izvorni oblici dizajna. Naše su žene toliko doprinele razvoju radinosti, i potrebno je da danas stvaramo atmosferu za uklapanje tradicija u savremeni dizajn. Ljudmila Stratimirović, umetnička direktorka Kulturnog centra Grad, doprinosi novom izražaju radinosti projektima kao sto su Novi folklor, Moda za poneti i Gradstor. Izložba “Savremen život kulturnog nasleđa” u Etnografskom Muzeju, leta 2016, takođe predstavlja dobar početak.

Da li postoje žene koje su delovale u oblasti primenjene grafike  u Srbiji, koje smatrate da je bitno spomenuti?

Danas svakako postoji mnogo izvanrednih dizajnerki, od kojih bih izdvojila profesorke Oliveru Sretenović i Oliveru Stojadinović koje aktivno rade na unapređenju srpske tipografije. Dopada mi se rad Isidore Nikolić i Monike Lang, a kao organizatorke koje su mogima pružile šansu spomenula bih još jednom Ljudmilu Stratimirović u Kulturnom centru Grad, kao i urednicu nekadašnjeg kalendara Publikum, Nadu Rajičić, alias Nadu Rej.

Više radova možete pogledati na zvaničnom sajtu autorke