Viktorija Bregovljanin

Viktorija Bregovljanin je rođena u Nišu, ali je najveći deo svog života provela u Beogradu. Godine 1952. završava Akademiju i tadašnji nastavnički savet, na čelu sa rektorom Brankom Šotrom, ocenjuje je kao jednu od najtalentovanijih mladih ljudi koji su do tada prošli kroz školu. Članica je Udruženja umetnika primenjeih umetnosti od osnivanja 1953. godine, i već na prvoj izložbi Udruženja izlaže u okviru sekcije primenjene grafike, koja je tada bila najbrojnija. Fokus joj je bio na ilustraciji i opremi knjige, plakatima, poveljama i pečatima.

Veliku pažnju posvetila je ilustracijama za decu. Stvorila je poseban, prepoznatljiv stil gde su likovi „obojeni naivnošću dečijeg iskustva, netaknute lepote“.[1] Inspiraciju je nalazila u dečijoj naivnosti i bezazlenosti. Kao i za mnoge slikare tog perioda, ilustracija je bila samo jedna od delatnosti kojom se bavila, u kojoj je, svakako, bila vrlo uspešna.

Tokom pedesetih i šezdesetih godina, oprema knjige je izvođena vrlo skromno zbog loših uslova. Iako su sredstva bila mala, Viktorija Bregovljanin je vrlo detaljno pristupala radu. Stvarala je veliki broj  potencijalnih rešenja dok nije došla do konačnog, služila se uglavnom olovkom i tušem, a naknadno temperom i akvarelom. Međutim, zbog loših uslova, kvalitet papira je tada bio vrlo loš, tako da ponekad finalne ilustracije nisu izgledale u potpunosti onako kako su zamišljene.

Nešto kasnije, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina došao je nešto bolji periodu u našem izdavaštvu. Viktorija tada počinje da se bavi ilustracijom udžbenika. To su uglavnom bili udžbenici maternjeg i stranih jezika. Ilustracije je uglavnom radila temperom, ali su potezi bili toliko delikatni da se na trenutke može pomisliti da su u pitanju akvareli. Ilustracije za dijafilmove su takođe rađeni temperom. Danas se u najvećem broju slučajeva ilustracija radi digitalno, tako da ovi radovi danas dobijaju još jednu, dodatnu, dimenziju kvaliteta.

„Pored prenošenja znanja na instruktivan način ilustracije ovih dijafilmova svojim likovnim kvalitetima obogatile su vizuelno iskustvo i produbile literarni doživljaj. Razvijajući ljubav  prema prirodi, nauci i književnosti pružaju zadovoljstvo na zabavan način, čime je postignut vrhunac u estetskom i didaktičkom pogledu.“[2]

U periodu od 1952. do 1954. godine stvarala je ilustracije za Poletarac, nakon čega postaje i umetnički urednik ovog dečijeg časopisa. Tekstove u to vreme za ovaj časopis pisali su Duško Radović i Aleksandar Popović, a ilustracije velikani kao što su Ljubica Sokić, Bogdan Kršić, Bosiljka Kićevac, Oto Log, itd.

Tokom svog života oprobala se u različitim oblastima i razvila svestranost. Pored ilustracija za časopise, radila je pečate i znakove, povelje, koverte i marke.

Godine 1963. kreirala je znak za publikaciju „Zdravstveno vaspitanje dece“, a 1971. znak Udruženja jugoslovenskih distrofičara.

Jedna od oblasti u kojoj se posebno istakla jeste grafička izrada povelja i diploma. Kaligrafija, kao oblast u kojoj se dobro snalazila, predstavlja poseban deo njenog portfolija. Razrađivala je ćirilična i latinična pisma, u zavisnosti od projekta. Verovatno najzapaženija ostvarenja su nagrada „Neven“, „Povelja i prijateljstvu pionira Jugoslavije i organizacije pionira Italije povodom 30 godina mira“, plaketa „Kurir Jovica“, diploma „Kekec“ i diplome za „XI jugoslovenske pionirske igre“. Nagrada „Neven“ je bio dugogodišnji projekat na kom je radila, od 1955. do 1986. godine. Upravo ona je bila jedna od prvih znakova i povelja koje je ona oblikovala. Skoro trideset narednih godina, Viktorija je donosila novu varijantu znaka koju je svojeručno izvodila. Nijedna nagrada nije bila identična, razlike su bile ili u ilustracijama ili u kasnijoj štamparskoj obradi.

S obzirom da se odlično pokazala u ilustraciji, filatelija joj nije bila strana. Godine 1965. posvetila se izdanju filatelističlih koverata, kao rešenjima maraka za Ujedinjene nacije i Unesco. Treba spomenuti i njene plakata za predstave „Mandragola“ Narodnog pozorišta i „Lakrdijaš“ Jugoslovensklog dramskog pozorišta.

Preminula je 1998. godine.

[1,2] Folgić-Korjak, Angelina,  Petrović, Petar, Viktorija Bregovljanin : (1925-1998) : primenjena umetnost i slikarstvo , Beograd 2002.