Olivera Stojadinović

Olivera Stojadinović je redovni profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu iz oblasti pismo i grafika. Isti fakultet upisala je 1980. godine, posle studija na Mašinskom fakultetu i završene Matematičke gimnazije. Pet godina kasnije diplomirala je na odseku Grafika. Iako je prvo upisala odsek Kostim, vrlo brzo se zainteresovala za kaligrafiju i prešla na grafički odsek. Po završetku studija radila je kao slobodan umetnik u oblasti grafike, pisma i oblikovanja knjige, sve do 1995. godine kada počinje da radi kao profesorka na predmetu Pismo.

Dobitnica je brojnih nagrada među kojima su i nagrada za pismo ITC Aspera na konkursu Type Directors Club 2001. godine. Na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu, tri puta je bila dobitnik nagrade za najbolju oblikovanu knjigu. Dobitnica je i četiri nagrade za tipografiju na Grifonu, kao i povelje Matice srpske za negovanje srpske jezičke kulture za 2013. godinu.

Do sada je radila na brojnim projektima pisama kao što su: Rekonstrukcija tipografskih ćirilica (kurziva) iz 19. veka; Tajms ćirilica, tipografsko pismo rađeno na osnovu postojeće latinice; ITC Aspera, ITC Rastko, ITC Hedera, rukopisna tipografska pisma; ITC Resavska, ITC Resavska Sans, ITC Anima, familije fontova; Tesla , tipografsko pismo, rekonstrukcija rukopisa Nikole Tesle; Resavska BG i Resavska BG Sans, familije fontova, akcija »Ćirilice na poklon«; Beljanski, tipografsko pismo, rekonstrukcija po natpisu u bronzi autora Nebojše Mitrića; Milanković, tipografsko pismo, po rukopisu Milutina Milankovića; Plusquam Sans, familija fontova.

Učestvovala je i kao član žirija na Grifonu, Zgrafu, Piši ćirilicom i za nagradu Mali pečat grafičkog kolektiva 2016. godine.

Jedan je od osnivača udruženja Tipometar i sajta tipometar.org koji se bavi tipografijom i pismom, kao i autor i mentor projekta Ćirilice na poklon u saradnji sa Skupštinom grada Beograda i Ministarstvom kulture Srbije.

Kako ste odlučili da se bavite pismom i šta Vas je privuklo?

Moglo bi se to nazvati sticajem okolnosti. Upisala sam Kostim na Fakultetu primenjenih umetnosti, a Pismo je bilo predmet na kome se učilo kaligrafsko pisanje. Uživala sam u tome, kao i cela moja generacija, pa sam zbog toga prešla na Grafički odsek, što je potpuno promenilo moje profesionalno usmerenje. Pre studija nisam ništa znala o ovoj oblasti.

Ko su Vam bili uzori? Ko je najviše uticao na Vas?

Prvi uzori bili su moji profesori, Aleksandar Dodig i Stjepan Fileki. Oni su mi otkrili oblast Pisma i probudili u meni interesovanje i ljubav za nju. Uz pomoć literature, upoznala sam radove mnogih stvaralaca koji su uticali na moj rad. Prvo su to bili kaligrafi, a kasnije i autori tipografskih pisama. Za vreme studija inspirisali smo se radovima Hermana Capfa i Artura Bejkera. Kasnije su za mene bili značajni Timoti Donaldson, Erik Špikerman, Metju Karter, Gerit Nordzij, Samner Ston i mnogi drugi. Poseban uzor za mene predstavlja Zuzana Ličko, osnivač firme Emigre i autor tipografskih pisama, zbog svoje kreativnosti, originalnosti i samostalnosti.

Da li se sećate koji je bio prvi posao/ projekat koji ste dobili?

Prvi poslovi za kaligrafe bili su ispisivanje diploma i povelja. Te poslove su nam prepuštali profesori ili starije kolege. Još jedan posao za kaligrafa bio je ispisivanje plakata – u jednom primerku. To su bili poslovi koji su sa pojavom računara skoro potpuno nestali. Prvi važan posao iz oblasti projektovanja pisma bila je rekonstrukcija starih srpskih knjižnih pisama koji sam radila u timu koji je predvodio Stjepan Fieki.

Kako izgleda Vaš kreativni proces?

Ideje za tipografska pisma često se rađaju spontano, iz skica koje su urađene bez posebne namere. Skice urađene rukom, olovkom ili nekim kaligrafskim alatom snimam i ubacujem u računar. Dalji rad se odvija u programu za projektovanje fontova. Volim da radim nezavisno od naručioca, po sopstvenim idejama. Međutim, rad na fontovima često je inicirao nedostatak određene vrste pisma koje mi je bilo potrebno za izvođenje nekog projekta. Moji rukopisni fontovi nastali su kao razrada inicijala koje sam radila za jednu ediciju knjiga, a familija Resavska iz potrebe za knjižnim pismom koje sadrži ćirilicu u serifnom i sanserifnom obliku.

Šta smatrate najbitnijim momentom u karijeri?

Bilo je više momenata koji su za mene označavali nekakav preokret i usmeravali u drugom pravcu moj profesionalni rad. Jedna od tih prekretnica je bila pojava računara koja je omogućila grafičarima da se samostalno bave projektovanjem pisma.

U intervjuu koji ste dali 2005. godine nakon izložbe u Muzeju primenjenih umetnosti, pričali ste o problemima na koje nailazite prilikom pokušaja plasiranja ćiriličnih fontova na tržište? Da li isti problem i dalje postoji? 

Zaista, u to doba strani distributeri nisu pokazivali interes za fontove koji sadrže ćirilicu, pošto se ćirilice, po njihovim podacima, nisu prodavale. To se iz osnova promenilo uvođenjem unikoda, tako da su danas multilingvalni fontovi na ceni i sve rašireniji na svetskom tržištu. U tom smislu, poželjno je da font sadrži, pored latinice, ćirilicu, grčki, ali i druga, neevropska pisma.

Da li se kod nas situacija promenila što se tiče piraterije?

Kada su u pitanju fontovi, domaće tržište skoro da ne postoji. Međutim, postoje naručioci kojima su potrebna posebno napravljena pisma, bilo da je to korporativno pismo, pismo namenjeno dizajnu ambalaže nekog proizvoda, novinsko pismo ili pismo za određenu namenu u nauci i kulturi. Pisma u sklopu projekta »Ćirilice na poklon« dobila su finansijsku pomoć od državnih institucija.

Koliko ste poznavali istoriju pisma i dizajna uopšte kada ste počeli da studirate i da li mislite da je studenti i mladi dizajneri danas dovoljno poznaju? Da li ste tokom studiranja imali priliku da naučite nešto o ženama u dizajnu (primenjena grafika, pismo itd.) kod nas i u inostranstvu?

Tokom studija nismo imali predmet koji bi obuhvatao istoriju primenjenih umetnosti. O značajnim umetnicima iz stručnih oblasti dobijali smo informacije u razgovoru sa nastavnicima i iz literature. Neke knjige smo nalazili u fakultetskoj biblioteci, ali je postojala i zasebna biblioteka u kabinetu za Pismo koju su nastavnici sami formirali. Bio je običaj da oni koji otputuju u inostranstvo sa sobom natrag donesu i poneku stručnu knjigu. Na raspolaganju su nam bile knjige iz istorije pisma, a o novostima u tipografiji smo se informisali iz časopisa U&lc, na koji su naši profesori bili pretplaćeni. U oblasti pisma, u doba kada sam studirala, znala sam za radove Šile Voters, Rozmari Sasun, Gudrun Capf fon  Hese, Lili Li i drugih. Kod nas nije bilo mnogo grafičara, pa smo većinu lično poznavali.

Istražujući za ovaj projekat, prelistavajući kataloge izložbi i zbornike FPU, naišla sam na dosta imena, ali malo podataka o dizajnerkama kod nas. Smatrate li da se o ženama koje su bile deo dizajnerske scene na ovom prostoru dovoljno zna?

Grafički dizajn je pojam uveden kod nas devedesetih godina i ne postoji konsenzus o tome šta on zapravo obuhvata. Pre toga, postojali su primenjeni umetnici – grafičari, kojih nije bilo mnogo, kako muškaraca, tako i žena. Sa pojavom računara ovo zanimanje je postajalo sve raširenije, pa ih sada ima neuporedivo više.

Relevantan izvor podataka o grafičarima kod nas predstavljaju katalozi »Grifona«, konkursa za grafički dizajn, koji je pokrenut 1996. godine.

Da li ste ikada bili diskriminisani u poslu kojim se bavite, zbog toga što ste žena? Da li ste nailazili na nerazumevanje?

Odrasla sam i školovala se u vremenu i okruženju u kome nisam osećala rodnu diskriminaciju, naprotiv. Svega dva puta mi se desilo da je neko razmatrao moje profesionalne sposobnosti u kontekstu toga što sam žena. Te slučajeve pamtim kao anegdote.

Da li ste ikad bili prinuđeni da se odreknete nečeg iz privatnog života zarad napredovanja u karijeri?

Ne. Posao primenjenog umetnika je lep i inspirativan. Trudila sam se da budem nezavisna koliko god je to bilo moguće i da biram ili sama osmislim projekte na kojima ću raditi. Projektovanje tipografskog pisma je posao koji ne mora da ima direktnog naručioca, zbog toga mi pruža slobodu, kako u načinu rada, tako i u pogledu rokova.

Da li mislite da dizajn može da bude rodno određen? Da li postoje određeni domeni dizajna koji su rezervisani za muškarce ili žene? Da li su se rodni odnosi i stereotipi manifestovali u dizajnu ranije?

Po mom mišljenju, umetnost uopšte, primenjena umetnost, pa i grafički dizajn, nisu rodno određeni. Pitanje je koliko su žene u prošlosti imale priliku, motivaciju i želju da se bave grafičkim dizajnom. Čini mi se da danas, u tom pogledu, vlada ravnoteža, kako u svetu, tako i kod nas.

Da li postoje žene koje su delovale u oblasti primenjene grafike kod nas, koje smatrate da je bitno spomenuti?

Od umetnica koje su prethodile mojoj generaciji  kao ilustratori su bile zapažene Ida Ćirić, Bosiljka Kićevac, Ljubica Sokić, Dragana Jovčić. Opremom knjige bavila se Dragana Atanasović, grafičkim komunikacijama Rajka Milović. Što se tiče projektovanja pisma, to zanimanje je postalo šire dostupno tek sa pojavom računara i programa za projektovanje fontova. Tada su se pojavili i novi umetnici koji su se oprobali u toj oblasti, a žene su u to vreme, kao i danas, bile ravnopravno zastupljene. Branka Ilić je plasirala svoje pismo Estro u inostranstvu 1999. godine. Fontovi Nede Todorović, Jane Oršolić i Ane Prodanović deo su međunarodne ponude tipografskih pisama. Među autorima BG fontova nalaze se još i Ivana Ćirović, Marijana Oršolić i Marija Rnjak.

 

Više informacija možete pogledati na sajtu Fakulteta primenjenih umetnosti.