Olivera Batajić Sretenović

Olivera Batajić Sretenović je od samog detinjstva bila okružena umetnošću. Na samom početku, ona je nije privlačila, ali kada je sasvim slučajno, na letnjem raspustu, slikajući komšijsku kuću, otkrila svoj talenat, odlučila je da upiše Dizajnersku školu. Tada se našla u prirodnom okruženju. Crtanje i slikanje i dalje nije volela, ali je zato njena ljubav prema fotografiji rasla. Sanjala je da postane ratni foto reporter. To je i postala devedesetih godina kada je otišla u Hrvatsku, u blizinu Vukovara da dokumentuje dešavanja. Dokumentarna fotografija je, po njenim rečima, u njoj budila veliko interesovanje. Tokom srednje škole, imala je priliku da sarađuje sa porodičnim prijateljem, dizajnerom, Boletom Miloradovićem. Tada je prvi put došla u kontakt sa praktičnim radom na knjizi.

 

Posle dizajnerske škole, 1993. godine upisuje Fakultet primenjenih umetnosti i dizajna, grafički dizajn. Međutim, shvata da je više zanima dizajn knjiga. Na trećoj godini fakulteta je pokušala da se prebaci na smer Grafika i knjiga, ali kako je interesovanje za ovaj smer bilo veliko, nije uspela. Odlučuje se za Fotografiju gde je imala i knjigu i plakat za diplomske radove. Upravo ova godina bila je ključna za formiranje njene profesionalne ličnosti. Tada otkriva predmet Tipografija. Počela je da se upoznaje sa formom slova i tipografskim pismima. Sa ove „analogne“ tehnike prelazi na računare, koji tada stižu na fakultet. Internet je otvorio brojne mogućnosti, za istraživanje, usavršavanje, ali i pristup novim pismima koje su stvarali drugi dizajneri.

Zajedno sa Isidorom Nikolić radila je na dizajnu časopisa “Poništeni” studenata Univerziteta umetnosti. Ovo je bio period studentskih protesta i nastave nije bilo, ali je to nije sprečilo da uči. Vremenom postale su veštije u slaganju teksta i prelomu časopisa.

Na poslednjoj godini fakulteta, kao završni rad iz Fotografije, izabrala je temu muzika. Svoj rad je predstavila kroz seriju foto-kolaža, praćenih sa deset knjižica sa raznim citatima na temu muzike. Ovaj rad je imala priliku i da izloži na 40. Oktobarskom salonu. Za stereoskopske razglednice Beograda  dobija otkupnu nagradu Turističkog saveza Beograda i plaketu ULUPUDS-a. Svoju ljubav prema knjizi, pokazala je i kroz knjigu Dina Bucatija “Sedam Spratova”. Ručno povezana knjiga, ilustrovana kolažima njenih fotografija, od kojih su neke bile stereoskopske, odredile su njen dalji rad.

Među prvim projektima je bio i veb sajt za Radio B92. Iako je to bila potpuno nova oblast za nju, za samo nedelju dana napravila je svoj prvi sajt. Godine 1999. upoznaje Dejana Ilića, urednika izdavaštva B92 sa kojim započinje saradnju na časopisu REČ. Tokom bombardovanja, osniva se izdavačka kuća Samizdat B92 u okviru koje su postojale dve edicije. Za ediciju Samizdat radila je korice na kojima su kolaži njenih fotografija. Godine 2000. nastala je edicija Reč, kao prošireno izdanje istoimenog časopisa. Od samog početka, izgled edicije se menjao, dok nisu bili određeni svi elementi, tako da ne budu distrakcija, već da prvenstvo ima štivo. Sve do 2004. godine, ostaje u Samizdatu, kada se edicija seli u novu izdavačku kuću – Fabrika knjiga.

U Lisabon odlazi 2001. godine i počinje da radi za novinsku kuću Publiko, i kasnije agenciju Sdesign. Tokom boravka tamo, nastavlja da radi na knjigama za više izdavačkih kuća. Po povratku u Beograd 2006. godine sarađuje sa Narodnom biblotekom Srbije, Filmskim centrom Srbije i Centrom za kulturnu dekontaminaciju. Nastavlja da kreira sajtove i bavi fotografijom. Jedan od većih projekata bio je redizajn dnevnog lista Politika, zajedno sa Borutom Vildom, Mirkom Ilićem i Vedranom Erakovićem.

Trenutno radi na projektu FPU Grafika Knjige. U pitanju je veb sajt sa informacijama vezanim za nastavu knjige na Fakultetu primenjenih umetnosti. Više informacija o tome možete naći na sajtu www.fpuknjiga.org

 

Kako ste odlučili da se bavite primenjenom grafikom  i šta Vas je privuklo?

Sasvim slučajno. Ponelo me :) Bilo je to jednog prvog maja pred sam upis u srednju školu. Nisam znala šta bih sa sobom okružena prirodom u selu. Uzela sam papir i olovku i počela da crtam. Pre toga je za mene to radio moj, više nego talentovani, brat. Zbog njega se i nisam usudila da pokušam bilo šta. Ali eto šta dosada čini čoveku. Lepo kažu da decu treba pustiti da se dosađuju.

Ko su Vam bili uzori? Ko je najviše uticao na Vas?

Kad bih rekla da nemam uzore, verovatno mi niko ne bi verovao. Sigurno da je uzor svako i sve što dopre do mene. Svet oko mene, dešavanja oko mene, a i radovi koji dođu do mene i koje vidim. Nikada nisam volela, kada dobijem posao, da istražujem po netu šta je rađeno na tu temu. To bi me bunilo i otežavalo mi rad. Sećam se da nam je jednom neki profesor rekao da većina srpskih umetnika sebe doživljava baš onako kako je Micić opisao Barbarogenija. Eto, ja sam iz te garde. Manje genije, više barbaro :)

Da li se sećate koji je bio prvi posao/ projekat koji ste dobili?

U srednjoj školi sam bila šegrt Boletu Miloradoviću. Baš tako, šegrt. Lepila sam špiglove i učila kako se prave knjige. Pored Boleta sam dobijala i prve poslove. Neki baš samostalan bio je da ispišem diplome. Tada sam imala možda 15 godina. Jao što sam bila ponosna.

Kako izgleda Vaš kreativni proces?

Zavisi kako za koji projekat. Nekada se to dešava bam-bam-bam i eksplozija. A nekada to traje i traje i sve se dešava u glavi. Pa i tada je na kraju sve bam-bam-bam. Naime više se sve dešava u glavi, a onda na papir izlazi kao iz štampača :)

Šta smatrate najbitnijim momentom u karijeri?

Sve. Svaki pojedini momenat mi je bitan jer me je vodio ka ovom putu. Tu su naravno uključeni i svi neuspesi, jer nas oni čine da rastemo, učimo i trudimo se više.

Radili ste četiri godine u Lisabonu. Kako je ovo iskustvo uticalo na Vaš rad?

Pet. Lisabon je divan grad, a Portugal divna zemlja. Evo i sad kad pomislim sećam se okeana, sunca i neba. Ogromnog plavog neba. Tim suncem sam se napunila za ceo život, i ono je deo moje kreativne energije. Takođe naučila sam se poštovanju razlika, uvidela bogatstvo koje ovaj svet daje nama kao ljudima različitog porekla i kultura. Srela sam divne ljude i naučila mnoge stvari. Bilo je to životno iskustvo. Zato svojim studentima uvek kažem da je odlazak u inostranstvo, makar na jedan semestar, prava stvar.

 

Koliko ste poznavali istoriju dizajna (primenjene grafike) kada ste počeli da studirate i da li mislite da je studenti i mladi dizajneri danas dovoljno poznaju?

Sad se ne sećam, ali mislim da sam je malo poznavala. Kad je došao do nas internet to je bila prava stvar. Imali smo svet na dlanu i mogli da saznamo sve u istom trenutku i da dalje istražujemo šta nas zanima. Sada je to mnogo lakše, ili nije. Previše ima informacija pa treba odabrati u moru, ali ko želi da zna može da zna. Mladi dizajneri danas sigurno znaju više nego što smo mi znali. Mi smo se više bili fokusirali na domaću scenu koja danas mladim dizajnerima možda nije toliko poznata. Svake godine pravim anketu među svojim studentima upravo da vidim koliko znaju i koja su im interesovanja. Odgovori su raznoliki. Što se tiče primenjene umetnosti znaju malo, o slikarstvu znaju više, možda zato što imaju istoriju umetnosti a nemaju istoriju dizajna. Žalosno je da mi do danas na Fakultetu nismo dobili predmet koji bi se bavio istorijom i teorijom dizajna. S druge strane na mom predmetu im predstavljam dizajnere koji se bave oblikovanjem knjige. Na master studijama imaju zadatak da napišu esej na temu jednog našeg dizajnera. Moram priznati da im je teško što moraju da se bave našom scenom. Razumem ih, literature je malo, ali zato su oni tu :)

Da li ste tokom studiranja imali priliku da naučite nešto o ženama u dizajnu kod nas i u inostranstvu?

NE!

Istražujući za ovaj projekat, prelistavajući kataloge izložbi i zbornike FPU, naišla sam na dosta imena, ali malo podataka o dizajnerkama kod nas. Smatrate li da se o ženama koje su bile deo dizajnerske scene na ovom prostoru dovoljno zna?

Mislim da se ne zna dovoljno o dizajnu uopšte kod nas. Ne zna se ni o dizajnerima, a o dizajnerkama tek ne.

Da li ste ikada bili diskriminisani u poslu kojim se bavite, zbog toga što ste žena?

Na sreću ne! Mada sam se šokirala kada sam čula da je u USA to još uvek problem. Skoro sam bila na nekoj konferenciji o novim tehnologijama u obrazovanju, pa me je iznenadilo da je predavač iz Britanije i dalje odvajao polove pričajući o poslu.

 

 

Da li ste nailazili na nerazumevanje?

Jesam! Ali ne zato što sam žensko, nego zato što sam tvrdoglava :)

Da li ste ikad bili prinuđeni da se odreknete nečeg iz privatnog života zarad napredovanja u karijeri?

Jednom u životu su me na razgovoru za posao pitali da li planiram da zatrudnim. Umrla sam od smeha tu pred direktorom. Iako je trudnoća bila daleko ispred mene, posao nisam dalje razmatrala.

Da li mislite da dizajn može da bude rodno određen? Da li postoje određeni domeni dizajna koji su rezervisani za muškarce ili žene? Da li su se rodni odnosi i stereotipi manifestovali u dizajnu ranije?

Predpostavljam da može, sad ovako na blic. Nikada nisam o tome razmišljala. Kao žensko pismo.
Znam da se mi žene iz struke uvek radujemo ženskom napretku, kad grupa žena stoji iza nekog rada nama je osmeh od uha do uha. Nekako se oseća taj ponos žene za ženu. Ali kao stil u dizajnu… to nisam razmišljala. Mislim da je to jedno široko pitanje kojem bi mogla da se posveti čitava konferencija. :)

Radili ste nekoliko godina u inostranstvu. Da li Vam se čini da je tamo situacija drugačija?

Pa ne. Portugalci su slični nama. Mislim, nama koje ja poznajem. Ne znam da se ovde vodi računa o rodu. Mislim ok, potekli smo iz društva patrijahata, koji je još uvek aktivan, imamo tradicionalne porodice, pa i moja je takva, ali govorim o svom okruženju i svom iskustvu. Nikada u svom okruženju nisam naletela na neki problem ili da sam primetila razlikovanje.

Da li postoje žene koje su delovale u oblasti primenjene grafike kod nas, koje smatrate da je bitno spomenuti?

Pa eto sad sam stala da razmišljam i shvatam da bih sve preporučila ove mlađe. Da, istina da su žene bile manje vidljive pre. Dakle preporučila bih (pominjem samo našu oblast primenjene umetnosti): Olivera Stojadinović, Jana Oršolić, Isidora Nikolić, Monika Lang, Jana Vuković, Aleksandra Jovanić, Dragana Nikolić, Zvezdana Stojimirović , koja je u Americi, Ajla Selenić, koja je u Finskoj… to je prvo što mi pada na pamet u pet sekundi. Postoje i neke žene koje su delovi grupa, rade s muškarcima, a koje su odlične kao što je grupa Peter Gregson Studio…