Ljubica Cuca Sokić

Ljubica Cuca Sokić je rođena 1914. godine u Bitolju. Detinjstvo je provela u Beogradu i od svoje porodice je imala podršku za svoje buduće profesionalno opredeljenje. Posle gimnazije upisuje Umetničku školu, gde je studirala slikarstvo na Nastavničkom odseku, od 1936. godine je bila i na Akademskom tečaju kod Ivana Radovića.

Usavršavala se u Parizu, gde je boravila od 1936. do 1939. godine. Tada je formirana i prva faza njenoj stvaralaštva. Pročistila je crtež i svela liniju. Povratak u Beograd i njegov krug umetnika, označava sledeću fazu, fazu naglašenog realizma. Početkom pedesetih godina organizuju se brojne izložbe mladih, samostalnih umetnika, među kojima je bila i Ljubica Sokić.

Radovi nastali u periodu 1956-1957. godine dela su kojima je Cuca Sokić napokon bila zadovoljna i za koje sama kaže da predstavljaju prekretnicu u njenom radu. Odstupila je od realizma i hrabro se uputila u pravcu apstrakcije.

Od 1948. do 1972. godine radila je kao profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu gde je predavala akvarel i slikarstvo.

„Trudila se da učenicima da potpunu slobodu u razvijanju individualnosti, smatrajući profesuru, uz kreativni rad, najlepšim pozivom za umetnika.“[1]

Pored slikarstva i pedagoškog rada, bavila se i ilustracijom. Tokom karijere kreirala je više od trideset dečijih knjiga, a nakon rata stvarala je ilustracije za Poletarac, Pionir, Zmaj i Pionirske novine.

 

Dobitnih je velikog broja nagrada za umetničko stvaralaštvo ali i onih za ilustraciju. Članica Srpske akademije nauka i umetnosti postala je sa samo 38 godina i to kao treća žena slikar. Preminula je u Beogradu 2009. godine.

[1] Mežinski-Milovanović Jelena, Ljubica-Cuca Sokić (1914-2009-2014), katalog izložbe SANU, 2014.