Jana Oršolić

Jana Oršolić je diplomirala na Fakultetu primenjenih umetnosti 2003. godine, gde je trenutno na doktorskim studijama. Od 2005. radi na istom fakultetu, a 2012. izabrana je u zvanje docenta.

Bavi se dizajnom tipografskih pisama, knjiga i pakovanja. Zajedno sa Oliverom Stojadinović i Oliverom Batajić, osnivač je udruženja Tipometar. Bila je art direktor studija Coba & associates, a kao saradnik istog radila je na brojnim pakovanjima među kojima su najpoznatije ona za Adore čokoladu, Kozari, Teasy, Sossini i Rakia Bar. Kao spoljni saradnik, sarađivala je i sa marketinškom agencijom New Moment u okviru projekta redizajna vizuelnog identiteta Narodnog muzeja.

Godine 2003. počinje saradnju sa izdavačkom kućom Fabrika knjiga za koju je, do danas, uradila više od šezdeset korica knjiga, u okviru edicije DaniNoć.

Autor je više tipografskih pisama, među kojima su Aram i Intro koje Internation Typeface Corporation prodaje na svetskom nivou. Font Tabula koristili su Mirko Ilić i Milton Glejzer prilikom dizajna logotipa za Memorijalni centar Staro sajmište. Nikako se ne sme zanemariti i njena familija fontova Lovely. Tri rukopisna fonta posvećena Odri Hepbern (Audrey Hepburn), Grejs Keli (Grace Kelly) i Sofija Kopola (Sofia Coppoli).

Učesnik je više izložbi, među kojima treba izdvojiti izložbe Fabrike knjiga sa Oliverom Batajić u Grafičkom kolektivu 2010. godine, Ćirilice na poklon, 2013. godine u Parizu, kao i Tri beogradska autorska pisma, samostalna izložba sa Oliverom Stojadinović i Vedranom Erakovićem 2013. godine u Kulturnom centru Srbije u Parizu.[1]

Kako ste odlučili da se bavite dizajnom i šta Vas je privuklo?

I pre priprema za srednju Školu za dizajn bilo je jasno da me ne zanima samo likovno istraživanje nego i njegova primena. Kasnije se intenzitet interesovanja za likovno i primenjeno smenjivao, a spoj ta dva kroz oblast pisma bio za mene savršen spoj u kom mi ni jedno ne nedostaje.

Ko su Vam bili uzori? Ko je najviše uticao na Vas?

U osnovnoj školi me je pokrenula nastavnica engleskog jezika. Više ne znam ni kako se desilo da mi je poklonila moj prvi kaligrafski alat i pre nego što sam mogla da pretpostavim da ću se time baviti u životu. U srednjoj školi me je u interesovanju za kaligrafiju podržao nastavnik pisma, a onda to dodatno nadgradila profesorka Stojadinović koja me je i motivisala da ostanem na fakultetu. Uz interesovanje za primenjenu umetnost moja pažnja je bila i na drugim stranama: u osnovnoj školi sam išla na takmičenja iz matematike i fizike, u srednjoj se zaljubila u dizajn pakovanja, a na fakultetu u grafiku. Mislim da je spoj tih oblasti moja specifičnost koja se savršeno ispoljava kroz pravljenje fontova.

Da li se sećate koji je bio prvi posao/ projekat koji ste dobili?

Naravno. Kaligrafsko ispisivanje naziva izlagača na Sajmu cveća kada sam imala 17 godina.

Koji projekat Vam je bio omiljeni i zašto?

Dizajn pakovanja za čokoladne table firme Adore i dizajn korica za ediciju DANiNOĆ izdavačke kuće Fabrika knjiga su za mene posebni projekti jer sam u radu na njima shvatila vrednost rada u timu, a i naučila mnogo o stpljenju i razmišljanju na duži rok. Čokoladne table Adore su se u prodaji pojavile dve ili tri godine pošto je dizajn bio završen, jer je bilo potrebno rešiti brojne tehničke zadatke koji su iskrsavali. Knjige za Fabriku dizajniram od 2003. godine i sada ih ima oko 70. Tokom ovih 14 godina edicija se grafički značajno promenila, ostajući u jasnom vizuelnom nizu kom je bilo potrebno i da evoluira da ne bi postao repetitivan. Korice ove edicije vidim kao svoj neobični autoportret kroz vreme koji za mene ne bi bio to što jeste bez urednika Dejana Ilića i njegovog beskrajnog strpljenja i poverenja u nas koji radimo u Fabrici knjiga.

 Kako izgleda Vaš kreativni proces?

Kada dobijem zadatak puštam ga da nekoliko dana zuji po glavi. U tom periodu skiciram fragmentarno, kao šifrirano, u jednostavnim sveskama, olovkom, beležim ključne reči često i u hodu, u telefonu. Kada se u glavi izdvoje tri jasna pravca, što najčešće bude neke dve nedelje od prvog susreta sa projektom, sedam za kompjuter i krećem da sklapam kockice. Posle mnogo razmišljanja ovo je većinom proces egzekucije, mada i samo slaganje zna da pokrene neke nove teme. Izdizajniram sve elemente potrebne za prvu prezentaciju i ostavim da materijal “odleži” par dana, ne gledam ga uopšte. Kada mu se vratim, odbacim nepotrebno i posvetim se pripremanju prezentacije. Razmišljam o dinamici, atmosferi, pojednostavljivanju i raščlanjivanju elemenata kako bi predlozi bili razumljivi. Analiza i sinteza, uobičajeno.

Šta smatrate najbitnijim momentom u karijeri?

Rekla bih da je moj dolazak u Coba&associates i odlazak odande velika stvar za mene kao dizajnera ali i kao nastavnika. Taj šestogodisnji rad mi je dao razumevanje posla i ljudi kakvo bez rada studiju ne bih mogla da dobijem. Doneo mi je i shvatanje prednosti i mana samostalnog i timskog rada, a sve to me čini boljim edukatorom. Čini mi se da mi je sa doktoratom na kom radim novi prelomni trenutak u karijeri u pripremi.

Šta je najbitnije što ste naučili kroz samostalni rad, rad na fakultetu i tokom rada u agenciji?

Nisu sve bitke moje.
Odmor je imperativ, a ne luksuz.
Na rok “za juče” reci “ne, hvala”.
Pametno delegiranje je jedini način preživljavanja.
Krajnji rezultat ne može da bude odličan ako proces rada nije bio takav.

Kada ste kreirali familiju tipografskih pisama Lovely, žene su Vam bile inspiracija. Šta Vas je tačno inspirisalo kod njih?

Odnos privatnog i javnog, razmišljanje o tome koliko svoju sliku u javnosti gradimo sami, koliko se ona razlikuje od stvarnosti, da li ta izmišljotina zauzvrat utiče na nas i možemo li je značajno menjati. Rezultat te male studije je upravo bio dokaz mog razmišljanja i postao kompleksni lični izazov sa kojim se borim. Kada je ovaj projekat ugledao svetlost dana poistovetili su me sa ovim istraživanjem kao što glumce poistovete sa ulogama pa od tada pokušavam da ubedim ljude da uopšte nisam tako lovely kao što sam ih Lovely fontovima ubedila hahahaha!

Koliko ste poznavali istoriju pisma i dizajna uopšte kada ste počeli da studirate i da li mislite da je studenti i mladi dizajneri danas dovoljno poznaju?

Istoriju pisma smo izučavali temeljno od prve do treće godine kroz istorijska rukopisna pisma i istoriju tipografije od olovnog sloga do digitalnih tipografskih pisama. Istoriju dizajna nismo izučavali, a sada na tome radim u okviru svojeg predmeta upućujući studente u savremenu i aktuelnu svetsku scenu. Kolege sa kojima pričam o konstantnom osvežavanju programa i načina rada sa studentima takođe rade na svemu sto identifikuju kao manjkavost pa bih rekla da smo u stalnom unapređivanju sistema obrazovanja na FPU.

Da li ste tokom studiranja imali priliku da naučite nešto o ženama u dizajnu kod nas i u inostranstvu?

Kroz istoriju umetnosti žene su uvek tretirane kao muze, inspiracija i podrška velikim muškarcima. Istoriju dizajna nismo učili a savremena scena, ne samo dizajnerska već i likovna, je ostala praktično nepomenuta. Volela bih da smo pričali o Marini Abramović, Fridi Kahlo, Barbari Kruger, Annie Leibovitz, Mary Blair. Izuzetak je bio upravo moj predmet, Pismo, na kom smo se od treće godine susretali sa katalozima fontova američke kuće Emigré u kojoj je glavni dizajner Zuzana Licko. Ona je oblikovala početke digitalnih tipografskih pisama 80-ih godina. Jedna od zaista ključnih osoba u načem poslu. Osoba, ne žena.

Istražujući za ovaj projekat, prelistavajući kataloge izložbi i zbornike FPU, naišla sam na dosta imena, ali malo podataka o dizajnerkama kod nas. Smatrate li da se o ženama koje su bile deo dizajnerske scene na ovom prostoru dovoljno zna?

Ne mislim da je u pitanju nekakva muška zavera u kojoj žene stvaraoci bivaju skrajnute. Naučni rad, umetnička istraživanja, svi kompleksniji projekti dizajna, projektovanja familija tipografskih pisama, pisanje knjige ili režiranje filma, traže čitavo biće. To nisu samo duga radna vremena i iznurujuć rad. To je i isključivanje iz realnosti, duboko izolovano neprestano razmišljanje o temi koja okupira tokom dužeg vremenskog perioda, godinu dana ili duže. Žene ne mogu sebi da priušte tu vrstu izolacije u kontinuitetu ukoliko se odluče za rađanje dece. Tako su žene upamćene u istoriji dale brilijantna dela ili u svojoj mladosti, pre dece, ili u zrelijim godinama, kada su deca postala samostalna. Iz onoga što sam imala prilike da istražim, većina žena u istoriji zabeleženih po velikim delima nema decu. U meni srodnim oblastima pravi primeri su Paula Scher i Zuzana Licko. Značajno manje ljudi će znati za Louise Fili (koja ima jedno dete), a verovatno najmanji broj za Lellu Vignelli (koja ima dvoje dece). Važno je da naglasim da je u pitanju samo njihova vidljivost u javnosti. Sve ove žene su dale brilijantna dela u svojim oblastima.

Da li ste ikada bili diskriminisani u poslu kojim se bavite, zbog toga što ste žena? Da li ste nailazili na nerazumevanje?

Predrasude su česte i raznolike, za mene i dalje najčešće nepredvidive i iznenadjujuće jer sam vaspitavana tako da se ne osećam manje vrednom zato što sam žensko. Ponekada dokazivanje ženama bude izazov, dodatni pokretač, ali se posle nekog vremena čovek toga zasiti. (Kad kažem čovek ovde mislim žena, jer čovek nije isključivo muskarac, kako se često uzima ova reč. Čovek može biti muškog i ženskog pola.) Zgodno je kad stečene reference počnu da govore umesto tebe, ali nekada ništa nije dovoljno da biste bili makar ravnopravni u nadmetanju za kredibilitet. Ja se iz takvih trka sama isključujem na samom početku jer bih na mestu gde tinja diskriminacija sve vreme vodila bitku za ravnopravnost žena, a ne za projekat koji stoji u naslovu. To nije moj način borbe.

Da li ste ikad bili prinuđeni da se odreknete nečeg iz privatnog života zarad napredovanja u karijeri?

U svakom poslu morate da se trudite da budete najbolji i fokusirani na ono sto Vam je bitno, pa će se svaka izmena poslovnog puta ispostaviti kao dobra za vas bez obzira da li je njen uzrok bio čak i seksizam.

Da li mislite da dizajn može da bude rodno određen? Da li postoje određeni domeni dizajna koji su rezervisani za muškarce ili žene? Da li su se rodni odnosi i stereotipi manifestovali u dizajnu ranije?

Ne postoji oblast dizajna koja je namenjena ženama ili muškarcima. Društvene okolnosti dovode do toga da se ravnopravnost koja je i ranije važila sada sve više i živi. Rekla bih da je polovinu 70 godina duge istorije našeg fakulteta obeležio dominantno muški nastavni kadar. Tokom vremena se to značajno promenilo pa su sada kod nas polovi zastupljeni ravnopravno, što vidim kao dobar i realan balans.

Da li postoje žene koje su delovale u oblasti primenjene grafike kod nas, koje smatrate da je bitno spomenuti?

Milena Pavlović Barili i Ida Ćirić prve padaju na pamet.

Više radova možete pogledati na instagram profilu autorke, zvaničnom sajtu FPU i  Behance-u.