Brankica Ilić

Brankica Ilić je rođena u Sarajevu 1972. godine, gde je završila osnovnu i školu primenjene umetnosti. Nakon toga upisuje Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu. Još od fakultetskih dana je krenula da radi kao samostalni umetnik, a radila je i kao asistent na FPU na predmetu Tipografsko pismo. Dizajnersko iskustvo je sticala u manjim agencijama i dizajn studijima. Art direktor je u Agenciji Ovation BBDO. Izlagala na mnogobrojnim izložbama kao grafičar i kao grafički dizajner.

Kako ste odlučili da se bavite dizajnom i šta Vas je privuklo?

Još kao dete, sa svojih 6 godina, znala sam da ću se baviti dizajnom. U to vreme mi je opsesija bila modni dizajn i sećam se da tokom cele osnovne škole nisam promenila svoj odgovor na pitanja odraslih čime ću se baviti kad odrastem. Tada to zanimanje nije bilo popularno kao što je danas, i mnoga deca nisu ni znala šta je to zapravo. Kao dete sam neprestano crtala, posebno modne kreacije, ali i pravila odeću, kao i ambalažu, časopise i nameštaj za moju Barbiku 🙂 Sve ono što danas imate već gotovo dizajnirano da kupite za Vašu ćerku i njenu lutku 🙂

Moje odrastanje uz oca fotografa i okruženje ljudi iz umetničke branše je svakako dodatno uticalo da krenem u tom pravcu. Kao dete sam bila uključena u razne procese, pomažući u studiju, komunicirajući sa njegovim klijentima itd. To mi je svakako dalo dodatni temelj i znanja na kojima sam kasnije izrastala. Danas moj prijatelj, koji je Francuz, uči tako svog sina koji ima 15 godina, vodeći ga ponekad na sastanke u London kad razgovara sa veoma bitnim ljudima. Takva iskustva se pamte i mogu bitno uticati na kasnija opredeljenja u životu. Daju “odskočnu dasku” kao i osećaj sigurnosti.

Ko su Vam bili uzori? Ko je najviše uticao na Vas?

Ne mogu da kažem ko je najviše uticao na mene, niti sam imala baš konkretne uzore. Svakako sam zahvalna pojedinim profesorima koji su me usmerili u nekom umetničkom smislu i naučili kako da razmišljam. Pratila sam uvek ono što se dešavalo na svetskoj sceni i to mi je uvek bio neki uzor i težnja. Ne toliko konkretno određenog autora, dizajnera, koliko rad, rezultat i inovaciju. Svaki pametan dizajn je ostavljao dubok utisak na mene uvek, kao i sad. Pred kraj mojih studija na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna (odsek grafika), upoznala sam Davida Carsona, koji je gostovao u Beogradu i držao radionicu. Bile su to godine kad je on stvarno bio zvezda (pred kraj 90tih), i taj neki period je obeležen njegovim dizajnom koji su tada svi kopirali. On je na primer iskoristio taj momenat početkom 90tih, pojavu digitalnih alatki koje su mu omogućile da eksperimentiše sa dizajnom baziranim na iteraciji i slučajnim greškama, koji je plasirao i pretvorio ga u autorstvo. Imala sam priliku da tada razmenim neku reč sa njim i sećam se da mi je tom prilikom rekao: “samo budi svoja i veruj u ono što radiš, budi autentična, šta god drugi mislili.” Bila je to divna poruka za nekoga ko je tek ušao u svet dizajna.

Negde svako razvije svoj stil,ali je teško u svakodnevnim dizajnerskim zadacima biti autentičan. Ali biti zaista autentičan, postaviti trend u datom momentu je nešto mnogo više, i zaista su retki oni koji su u tome uspeli. A njihovom radu, upornosti i smelosti se divim.

Da li se sećate koji je bio prvi posao/ projekat koji ste dobili?

Ne sećam se baš konkretno prvog, prvog posla, ali znam da su generalno moji prvi poslovi u dizajnu, negde pred kraj mojih studija, bili veliki za nekog ko još uvek studira (i to ne egzaktno grafički dizajn u tom momentu). Ja sam se tako upustila u dizajn, prihvativši prvi ponuđeni posao i tako se vratila na neki pravi kurs sa koga sam možda zalutala u nekim prethodnim godinama baveći se slikarstvom i grafikom…Ali i danas bi mi mlađi dizajneri pozavideli na tim prvim poslovima koje sam na samom početku imala priliku da radim kao freelancer, kai i na honorarima koje sam dobijala, poznajući koliko je teško danas obezbediti dobar honorar. Među prvim poslovima sam radila na vizuelnim identitetima, katalozima, art direkciji za publikaciju za 39. Oktobarski salon, kao i na nekim projektima za nevladine organizacije koji su pružali veću kreativnu slobodu.

Koji projekat Vam je bio omiljeni i zašto?

Mislim da posle toliko godina rada u ovoj industriji jednostavno nisam kadra izdvojiti omiljeni projekat 🙂 Bilo ih je raznih, i nekada je uživanje bilo raditi u timu, nekada je izazov bio raditi za velikog klijenta, ili stranog klijenta, nekada stvoriti novi proizvod ili prosto biti deo nekog projekta vezano za kulturu koji donosi opšti doprinos. Ali isto mislim da to sve ima veze i sa tim šta se dešavalo u kom periodu mog ličnog razvoja. I dalje, iz svakog novog posla nešto novo naučim. A izazov mi je i preneti iskustvo na mlađe dizajnere. Uvek mi je žao kad neki projekat na kraju ne zaživi, a često je bilo baš takvih, u čijem radu se uživalo maksimalno, ali nije bilo krajnje realizacije.

Kako izgleda Vaš kreativni proces?

To zavisi od zadatka, prilike, kao i deadline-a. A procese koje najviše volim su oni u kojima uspete da u kreativnom radu prođete sve 4 faze stvaralačkog mišljenja koje psiholozi navode kao bitne. To je ono što uvek daje dobar rezultat, ali i potpunu ispunjenost samog sebe, šta god da radiš.

Uvek se prvo bavim pripremom i prikupljanjem informacija, i to je faza kad se intenzivno razmišlja o zadatku. Na žalost, npr. u agencijskom poslu se često nema više vremena da se stigne do te druge faze u kojoj se umetnik umara od razmišljanja, a podsvest nastavlja da radi… i onda, u toj trećoj fazi, kad ideja prenoći, sledeći dan se razrešenje “pojavi samo od sebe”. U četvrtoj fazi provere i ne moramo nužno da se nađemo.

Naravno, iskustvo je odlična baza, posebno u trenucima kada je rok “za juče”.

Danas smatram da je moj kreativni proces profesionalan. I iako neko želi biti autor jednog jedinstvenog, a neko izvršava dizajn “univerzalnog vojnika”, čini mi se da je život najčešće negde u sredini. Tako da u svakom procesu unosim onoliko ličnog koliko to dozvoljava situacija. Dizajn mora da ima svrhu, da komunicira. Danas prodajemo “upakovan dizajn” i trudimo se da prenesemo poruku na najbolji način. I dalje smatram da slovo ima simboličnu težinu i da je dobra tipografija noseći deo dizajna. Generalno tipografiji pridajem veliki značaj.

Šta smatrate najbitnijim momentom u karijeri?

Možda par momenata: Trenutak kad sam dobila nagradu na Grifonu za tipografsko pismo i kad sam uspela da prodam font korporaciji T26- Digital Type Foundry, jer je to tada bilo nezamislivo iz Srbije, Bio je to period začetaka digitalnog tipografskog pisma kod nas, a ja sam tek bila završila fakultet. Onda, svakako momenat kad sam ušla u svet advertising-a, radila na prvoj TV reklami… Kao i momenat kad sam dostigla određenu zrelost i shvatila proces celog našeg dizajnerskog posla. Kako upakovati i prodati 🙂

Koliko ste poznavali istoriju dizajna uopšte kada ste počeli da studirate i da li mislite da je studenti i mladi dizajneri danas dovoljno poznaju?

Ne mnogo, ali važne informacije su uvek nekako dolazile do mene, verovatno zato što sam želela da ih čujem 🙂

Ali mislim da danas studenti imaju veću mogućnost da saznaju i da prate svetsku scenu,i to na dnevnom nivou. Imamo zaista puno obrazovanih, talentovanih mladih ljudi. A kakvo je zaista poznavanje istorije dizajna, ne znam, jer danas mogućnosti brzog saznavanja donose sa sobom i nešto drugo, a to je površnost ili “važnost” informacije koja traje sekund, tek onoliko koliko je aktuelna na nekom wall-u u toku dana, ili je potrebna da bi se dobio “like”, a da uopšte i nije zaista iskrena potreba osobe da se sa tim istinski identifikuje.

U mom poslu pratim ceo taj “digitalni” moment, jer je to deo vremena u kom živimo i u kom radimo, a i koji je i fascinantan na svoj način. Koji stvara jednu novu istoriju. I s obzirom da sam počela da se bavim dizajnom u periodu samih početaka interneta, mogu sa distance da poredim ovo i ono vreme.

Da li ste tokom studiranja imali priliku da naučite nešto o ženama u dizajnu kod nas i u inostranstvu?

Ne baš. Svi smo čuli za čuvene modne dizajnerke, ali za žene u grafičkom dizajnu, dizajnu interijera itd, teško. Čuli smo npr za Caroline Davidson koja je igrom slučaja postala tvorac znaka za Nike još kao student, ili za tipografkinju Beatrice Ward koja je proučavala tipografiju i razvijala tipografiju i njen čuveni tekst “The Crystal Goblet” iz 50tih… Naravno, znamo za dizajnerku Paulu Scher, kao i arhitektu Zaha Hadid. Interesujući se za tipografiju, upamtila sam imena kao što je Zuzana Licko, tvorac mnogih najpoznatijih fontova, zatim Ellen Lupton.. Neke od njih su često i supruge nekih još poznatijih dizajnera koje ovom prilikom neću pominjati 🙂

Od trenutno aktuelnih dizajnerki izdvojila bih Njujorčanku Jessicu Hische, tipografkinju i ilistratorku, kao i Jassicu Valsh, koja je Art Director i partner u Sagmeister & Walsh.

Istražujući za ovaj projekat, prelistavajući kataloge izložbi i zbornike FPU, naišla sam na dosta imena, ali malo podataka o dizajnerkama kod nas. Smatrate li da se o ženama koje su bile deo dizajnerske scene na ovom prostoru dovoljno zna?

Mislim da se vrlo malo zna. Iz davnih vremena pominje se Milena Pavlović Barili koja je stvarala u periodu između dva rata, ali ne na našim prostorima, već u Londonu, Parizu, Rimu, koja se osim slikarstva, okušala i u grafičkom dizajnu radeći za Vogue.

Kod nas se najviše prati modna dizajn scena kad su žene u pitanju. Tu svakako imamo i svetske uspehe, kao što je Roksanda Ilinčić, koja je moja generacija sa fakulteta. Ali se svakako zanemaruju druge grane dizajna, kao što su interijer, grafički dizajn itd. Sigurno je da ima dosta školovanih žena dizajnera koje marljivo rade i doprinose dizajnu i razvoju dizajna kod nas na svakodnevnom nivou, koje zajedno sa dizajnerima muškarcima prave pomake i lepe stvari.

Da li ste ikada bili diskriminisani u poslu kojim se bavite, zbog toga što ste žena? Da li ste nailazili na nerazumevanje?

Nikada se nisam osećala diskriminisanom kao žena u ovom poslu i zbog toga sam srećna. Ali nailazila sam na mnogo nerazumevanja, ali opet ne kao žena, već kao dizajner, što mislim da je pre svega bio problem sredine i tržišta za koje mi radimo. Posebno ako ste kao dizajner “napredniji” u vizuelnom smislu, pratite neki “svetski trend” i dobro znate kako bi trebalo postupiti. E, onda morate da se borite, lavovski, ne samo sa klijentima, nego nekada i sa ljudima sa kojima sarađujete. Jer, razumljivo je da dizajner, koji “živi” u svetu dizajna, koji tu oblast proučava svakodnevno i školovan je za to, ima jedan određeni stav, i često vidi stvari drugačije ili korak ispred.

Svakako, u primenjenoj umetnosti je važno prilagoditi se zadatku i klijentu, odgovoriti na brif u skladu sa budžetom. i često je tu mnogo ograničenja. Ali u sredini u kojoj mi živimo je teže praviti pomake, a posebno kad “oko naručioca nije naviklo na određenu vizualizaciju”, što znači da mu treba vremena da neku novinu prihvati, da mu ona postane svakodnevna, pa da je tek onda “kupi” 🙂 Iz tih razloga često kaskamo za Evropom, i u dizajnu koji nas okružuje imamo kao trend nešto što je tamo prisutno već odavno ili čak prevaziđeno. A takođe, ne možemo dizajnirati ni samo za uski krug ljudi koji bi to u datom trenutku razumeo.

Za tu vrstu “nerazumevanja” jednu od ključnih uloga ima nizak standard u kome živimo, ali pre svega izostanak jedne doslednosti, sistematičnosti i reda u svemu, pa i u dizajniranju našeg okruženja. Kad dođete u neki grad u Evropi, momentalno osetite dizajn tog grada za koji je sigurno neko zaslužan i odgovoran (a verujem da među njima ima i mnogo žena). Osim arhitekture, prisutnost tipografije na ulicama grada, koja se neguje, prilagođava, prati inovaciju je nešto što predstavlja grad. Volela bih da kao dizajner, žena dizajner 🙂 imam priliku da više doprinosim jednoj takvoj sistematizaciji.

Da li ste ikad bili prinuđeni da se odreknete nečeg iz privatnog života zarad napredovanja u karijeri?

Mislim da sam se više odrekla moje karijere u umetničkom smislu, zarad finansijskog momenta. Tako sam propustila i priliku da predajem na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna, jer je tada plata tamo bila premalena, a moja agencijaska plata u to vreme, zaista, prilično velika. Na ovom drugom mestu dobila sam priliku da se razvijam na drugi način i stičem neka nova, drugačija iskustva koja se tiču timskog rada, komunikacije, saradnje sa mnogim zanimljivim ljudima, kako u samoj agenciji, tako i sa saradnicima. Imala sam i imam priliku da prođem i radim puno različitih stvari, za velike klijente. Mislim da danas većina dizajnera koji počinju da rade u agencijama nemaju odmah takvu priliku kakvu sam ja imala na početku. Mi smo tada bukvalno učili kroz rad na velikim projektima i sami bili odgovorni za ono što radimo.

Da li mislite da dizajn može da bude rodno određen? Da li postoje određeni domeni dizajna koji su rezervisani za muškarce ili žene? Da li su se rodni odnosi i stereotipi manifestovali u dizajnu ranije?

Dizajn, kao i bilo koju granu umetnosti ne vidim kao rodno određene. Umetnost je ili dobra ili loša, kao i dizajn.

Ali da, u glavama nekih ljudi postoje definicije “muški” i “ženski” dizajn, mada mislim da se danasipak ruše ti tabui, jer žena može da odgovori na zadatak koji bi možda bio definisan kao muški, tipa dizajn u pivskoj ili automobilskoj industriji, dok muškarac i te kako može imati senzibilitet za dizajn u kozmetici 🙂

Sećam se nekih momenata kada su mi kolege, dizajneri sa fakulteta govorili kako je moj dizajn “muški”. A to je u prevodu značilo da sam dobila kompliment 🙂

Ono što mogu da primetim je da se muškarcima još uvek daje veća sansa za atraktivnijim projektima, kao i bolje plaćenim poslovima.Razlog za to je dugo godina stvarana klima u društvu gde se više veruje muškarcu kao dominantnom, dok se žena nesvesno povlači ostavljajući prostor muškarcima da budu zvezde. U našem društvu (i ne samo našem) je žena često postavljena na poziciju gde se obavljaju kompleksniji poslovi, koji su neophodni, ali nisu senzacionali. Glavni kuvar je uglavnom muškarac, dok žene seckaju sastojke. Mislim da se i ta postavka danas menja, ali je svakako nemoguće menjati svest ljudi preko noci. To je proces. Ali sigurnost u sebe i svoj rad, kao i profesionalizam su jedini put koji daje tu mogućnost.

Mislim da su žene danas (a i ranije) u mnogim zanimanjima potpuno egal s muškarcima po kvalitetu obavljenog posla.Nedavno je naša avio kompanija obavila prvi let sa kompletno ženskom posadom na letu Beograd-Pariz, sto je fenomenalno, a što je retkost i u svetu, a ne samo u našoj zemlji. i da li su se zbog toga neki putnici možda zabrinuli za svoju sigurnost, vrlo je moguće 🙂 U društvu je utemeljeno da se muškarcima više veruje.Na nama je da pokušamo da razbijemo ta uverenja 🙂

Da, postoje domeni dizajna koji su u društvu više rezervisani za muškarce i za žene, tipa da je modni dizajn vise ženska teritorija, a industrijski dizajn, grafički dizajn i interijer više muška teritorija, ali mislim da se to danas sve više isprepliće i postaje izjednačeno.

Sećam se nekih momenata kada su mi kolege, dizajneri sa fakulteta govorili kako je moj dizajn “muški”. A to je u prevodu značilo da sam dobila kompliment 🙂

Ono što mogu da primetim je da se muškarcima još uvek daje veća sansa za atraktivnijim projektima, kao i bolje plaćenim poslovima.Razlog za to je dugo godina stvarana klima u društvu gde se više veruje muškarcu kao dominantnom, dok se žena nesvesno povlači ostavljajući prostor muškarcima da budu zvezde. U našem društvu (i ne samo našem) je žena često postavljena na poziciju gde se obavljaju kompleksniji poslovi, koji su neophodni, ali nisu senzacionali. Glavni kuvar je uglavnom muškarac, dok žene seckaju sastojke. Mislim da se i ta postavka danas menja, ali je svakako nemoguće menjati svest ljudi preko noći. To je proces. Ali sigurnost u sebe i svoj rad, kao i profesionalizam su jedini put koji daje tu mogućnost.

Mislim da su žene danas (a i ranije) u mnogim zanimanjima potpuno egal s muškarcima po kvalitetu obavljenog posla. Nedavno je naša avio kompanija obavila prvi let sa kompletno ženskom posadom na letu Beograd-Pariz, što je fenomenalno, a što je retkost i u svetu, a ne samo u našoj zemlji. i da li su se zbog toga neki putnici možda zabrinuli za svoju sigurnost, vrlo je moguće 🙂 U društvu je utemeljeno da se muškarcima više veruje. Na nama je da pokušamo da razbijemo ta uverenja 🙂

Da, postoje domeni dizajna koji su u društvu više rezervisani za muškarce i za žene, tipa da je modni dizajn više ženska teritorija, a industrijski dizajn, grafički dizajn i interijer više muška teritorija, ali mislim da se to danas sve više isprepliće i postaje izjednačeno.

Da li postoje žene koje su delovale u oblasti primenjene grafike kod nas, koje smatrate da je bitno spomenuti?

Svakako da ima, u svim tim oblastima, ima ih dosta. Ali pomenula bih ovom prilikom moju profesorku Oliveru Sojadinović, ženu koja je prvo završila Mašinski fakultet, a onda Fakultet primenjenih umetnosti i dizajna, i koja je napravila mnogo tipografskih pisama i pokrenula pitanje stvaranja novih ćiriličnih pisama na našoj teritoriji. Njeni fontovi su danas deo kolekcije ITC-Fonts, a ona i dalje vredno deluje u toj oblasti, praveći male pomake koji doprinose dizajnu našeg okruženja.