Bosiljka Kićevac

Prva dama sprske ilustracije. Rođena je 1932. godine u Beogradu, a diplomirala je na Akademiji primenjenih umetnosti gde završava i postdiplomske studije. Tokom svoje duge karijere bavila se slikarstvom, unikatnim tekstilom i primenjenom grafikom. Dobitnica je brojnih nagrada među kojima su nagrada Oktobarskog salona 1968, Politikina nagrada iz Fonda Vladislava Ribnikara 1976. i Nagrada Vukove zadužbine 1996.

Pripremajući se za studije arhitekture, upoznaje umetnika Stojana Ćelića, koji je savetuje da razmisli o slikarstvu. Kompromis je napravila tako što je upisala studije unutrašnje arhitekture, međutim nakon dve godine osnovne nastave, ona prelazi na slikarstvo. Njena prva samostalna izložba bila je 1959. godine u Grafičkom kolektivu. Izložba je dobila pozitivne kritike, ali u tom momentu, ilustracija nije bila popularna. Tek nakon izložbe u Muzeju primenjene umetnosti, koju je izložbu otvorio Stojan Ćelić, Bosiljka Kićevac je dobila mogućnost da izlaže u inostranstvu.

Njen prvi rad u polju primenjene grafike bio je 1953. godine, kada je, još kao student, uradila portret Branka Radičevića za naslovnu stranu knjige “Branko” Dr Save Popovića. Godine 1960. Bosiljka Kićevac šalje svoju prvu ilustraciju u časopis Zmaj. Narednih decenija radi na ilustracijama za brojne časopise za decu kao što su Poletarac, Mikijev zabavnik, Mali Kekec, Mali Neven, Tik Tak, Zeka, Osmijeh itd.

Godine 1961. objavljene su čak tri knjige sa njenim ilustracijama: “Čudo u polju” Desanke Maksimović za koji je karakterisična postkubistička stilizacija, “Nanine priče” Elinor Fardžeon i “Crna braća” Franca Bevka. Dve godine kasnije ilustrovala je knjigu Baltera Skota “Legenda o Montrozu”. Njena posvećenost i studioznost se ovde odlično vidi. Njen stil je različit, u zavisnosti od tipa knjige, ali ono što povezuje njene ilustracije jeste “likovna sigurnost u kompoziciji i crtežu”[1]

Šezdesetih godina, štamparije  na ovim prostorima bile su prilično zastarele, skoro da nisu štampana neka luksuznija izdanja, tako da je ostalo na ilustratorima da izvuku maksimum. Ograničenja u broju boja svakako nisu bila od pomoći, ali Bosiljka Kićevac uspevala sa jednostavnim crno belim ilustracijama da uradi upravo to.

„Opus Bosiljke Kićevac zasniva se na snažnom likovnom osećanju koje dolazi do izražaja u svim njenim slikarskim radovima. Svoju punu afirmaciju, smisao i značenje ovakvo umetničko delovanje doživelo je u ilustraciji razvijajući se od „stilizacije“ putem naracije do animacije i jednog eskpresivnijeg shvatanje forme posebno ispoljenog u crno belim crtežima i linorezima.“.[1]

Krajem šezdesetih upotreba boja u štampi postaje učestalija. Bitno je spomenuti slikovnicu za decu „Kaćin zoološki vrt“. Ilustratori uglavnom dobijaju gotova dela za koje rade ilustracije, ovde je proces bio drugačiji. Aleksandar Popović bio je inspirisan serijom kolaža koje je Bosiljka Kićevac uradila o devojčici u zoološkom vrtu, pa je potom napisao tekst. Nakon toga nastavila je da koristi kolaž u svojim radovima. On joj je omogućivao življe ilustracije sa više detalja.

Sedamdesetih godina dečija knjiga postaje popularnija, a samim tim i ulaganja u istu. Takođe, bitna promena u odnosu na prethodni period je i to što naši umetnici dobijaju i mogućnost da izlažu u inostranstvu. Godine 1976. Bosiljka Kićevac radi linoreze za knjigu „Devetaci“. Kao i uvek do sad veliku pažnju je posvetila detaljima- narodnim nošnjama, pejzažima, karakterima. Iste godine dobija nagradu za ilustraciju na Zlatnom peru Beograda.

Tokom svog rada ilustrovala je preko 180 knjiga. „Aždaja i carev sin“, knjiga bajki, gde svaki tekst ima svoju ilustraciju, urađenu drugom tehnikom. Povodom dvestote godišnjice rođenja Vuka Stefanovića Karadžića stvara seriju grafika, linoreza na temu srpskih narodnih poslovica. „Pisac u školi“ je serija koja je okupila pisce za decu iz cele Jugoslavije, a Bosiljka Kićevac je uspešno ukrasila koristeći pastel i gvaš. Ilustrovala i veliki broj udžbenika za francuski i ruski jezik, „Početnicu“, „Telesno vaspitanje“, „Poznavanje prirode i društva“ i mnoge druge.

 

Bosiljka potiče iz porodice obrazovanih žena. Međutim, kao i većina ženskih osoba te generacije, one su napustile fakultete, odustale od karijera i posvetile se porodici. Ona je želela i jedno i drugo, a to je značilo velike žrtve i odricanja. Međutim, baš to je na kraju dovelo do toga da ona zauzima izuzezno bitno mesto u umetnosti ilustracije kod nas.

Preminula je u Beogradu 2016. godine u 84. godini života.

[1]  Gordana Popović Vasić, „Život i rad Bosiljke Kićevac“,Bosiljka Kićevac : 40 godina rada , Muzeh primenjene umetnosti, Beograd, 1996.